Мој отац, син јереја који је био и државни служеник, је наводио речи свог оца у вези људског клањања над богатствима и моћнима. И дан данас га се сетим. Данас у Цркви све више. И сетих се Јан Винсеовог дела „Нага пред вољеним“, и почетка прве приповедке:„Прошло је време чуда. Бог нас није заборавио- само га баш брига“, о Богаташу, о Приповедачу, о Већу Мудраца, о свештенику који је издао парохијане ради личне користи, о једноставности и честитости.
Пре око две године, некакав кафић нпр Антика у тргоцентру и јелена, Александар и Ћуталица. Александар полетно држи лекцију Ћуталици: како то троши новац на школовање уместо “да са дететом отвори приватну праксу“ и све у том маниру око 25 минута. Ћутала је, и била згранута перцепцијом и способношћу да појединац игнорише властите резултате. Када је најзад заћутао, упитала је о томе:„Па ја имам довољно за себе“, рекао је педесетогодишњи Александар, за кога је причала да има „наслеђене некретнине од чега живи“. Када је Александар отишао, јелена је рекла: “Знаш, Александар је добар човек“. Одговорила је „знам, он је тако једноставан, детиње искрен“. Па га је лако искористити као машицу, кога је, она сада у пензији и уместо да се бави собом, употребила да ревносно распрши трачеве Богаташа који се бавио, ко зна због чега, са Неважном Ћуталицом. А она, жена покојног удбаша, из сеоцета крај Берана, увек у емотивној рачуници: мужева секретарица “је имала моју плату“….