Сунце је била керуша из азила за псе. Из целе групе „истрешених“ паса испред Ресторана једино је остала она. Неко Будалесин ју је првобитно називао Пријатељ. Где си Пријатељу. Била је жута, средње висока са репом у круг. Била је јако паметна, дружила се са онима који су је волели и склањала се од опасних и проблематичних паса и газди. Газда Ресторана јој је дао име Сунце. Сунце је волела да нас прати, да се игра са разиграном Бибом, да се поздрави да Дуњом, да нас допрати до улаза. Позивала сам је да дође али никада није улазила. Када би бацила орах свраки, узимала га је, дробила зубима и јела. Као да је, у неком ранијем животу на улици, навикла да свашта може да одржи ситост. Причали су да није улазила ни у кућицу коју јој је Газда Ресторана купио, док кућицу нису изнели из унутрашњег дворишта. Весело је трчкала. У једном дрвету се сакупљала кишница Сунце је волела да пије ту воду. И да весело трчкара уз нас и игра се и радује се. Сви смо је волели. Не могу да поверујем да ју је неко убио. Кажу да је пратила куварице а ове нису хтеле бочном стазом, која није била уз аутопут, јер је као било блато- сељобери увек о разлогу бежања са села. И тако је пратећи неку од њих, Сунце некако била изложена Дебилу Возачу. Кажу, пре 15 дана неки Болесник Возач ју је ранио а пре два дана Ментални Болесник Возач ју је убио. Био је 03.04.2023., понедељак вече и био је дан. Прошли су младић и девојка са псом и зачуо се страшан ударац. Окренули су се и видели да је возач брзином од 200 км/ сат улазио у насељени део и ту убио Сунце. Једина добра ствар је да је Сунце умрла на рукама те девојке и да није била сама. У цивилизованом свету за то се одузима дозвола. Овде не. Важно је само да се што више заради на лекарским уверењима за- стварне и праве и најзад једине-менталне болеснике који од почетка возе аутоматски и неприлагођеном брзином. На тој деоници и испред цркве стално гину и људи. И уместо да ту има безброј семафора, гину недужна бића. Јер ДОЗВОЉЕНА БРЗИНА је она на којој возач може да заустави или да маневрише воланом, размишља Будалеса. Подразумева да је САДА И ОВДЕ и да није на психоактивним супстанцама: бензодијазепинима, алкохолу и сличном.
Не могу да поверујем да је нема. Мој велики пријатељ је отишла у другу димензију и никако не могу да поверујем да је разигрна, весела, лепа, драга, паметна- особа у телу керуше Сунце/ Пријатељ. отишла и да је то непроменљива чињеница. Скроз сам тужна. Оставила сам пар наградица на трем њене кућице- за душу драгој Божјој души. Бађ без везе. Баш страшно. Претужно да се неко игра возача. И да ето тако одузме живот. Јер је у својим мислима и на аутоматском пилоту. И баш га/ је брига за друга бића. Нестварно. Ружно. У Београду који је 100% покривен камерама. Никакав осећај одговорности ни према другима. Куда све ово иде. Драга драга Сунце. Није више ту да нас радује, воли, игра се са нама. И даље не могу да поверујем. О чему ли сви ти такви возачи уче у ауто школама?
Онда Будалеса среће комшницу Тутор и каже јој за своју пријтељицу Сунце. И ту се Будалеса расплакала: немојте комшинице, – теши је/ говори јој комшиница Тутор- сад Сте као мала девојчица, па Ви Сте имали да су Ваше псе убијали возачи. Да- јазавичара Срећка и мешанца Константина де Систог. Дете у Будалеси плаче и тугује за Пријатељем. Али сваки од тих паса је био посебно биће и од сваког од њих сам нешто учила и добијала: радост, разиграност, прихватање, дружење, љубљв, инат, жељу да буде заштићен и ррихваћен какав јесте… и то, надам се, исто давала, или сам схватала касно. Тек када се неко изгуби.
Свест је функција психе. У међузависности је да осталим функцијама. Може бити измењена кванинативно и квалитативно. На жалост, људи су често на аутоматским пилотима, и тек када се и ако њима/ њиховима нешто овако деси- онда тугују.