„Legenda. Ovo je bila prva priča koju sam čuo na trgu. Jedna mlada žena pustila je stranca u svoj krevet pošto je verovala da je božji glasnik. Zatrudnela je. Tako se priča širila kao trač po pijaci i u početku je izazivala veselje. Kako je devojka mogla da bude tako naivna? Pripovedač je prošetao pogledom pred skupinom pred sobom i u očima mu se pojavio ljutit izraz. Vidim i sami ste hteli da se nasmejete. To je sigran znak da mislite da ste bolji od nje. Mogu da vam kažem: nema nikakvog razloga za to. U gradu u kojem je živela, smeh je brzo prešao u prezir. A od prezira do besa, kratak je put. Zar je nije trebalo proterati? Devojka nikada nije upoznala svoje roditelje. Kao veoma malu našli su je jednog jutra…“ pise Norvežanin Jan Vise u, meni dragoj, knizi „Naga pred voljenim“. Radnja je smeštena u neko davno doba ali bi se kao metafore mogla i danas sagledati.
Psihijatar i psihoterapeut