Išao sam tako svetom
družio se s jednim cvetom
i pričao sa njim tako
kako vetar nosi lako.
Čas si tamo, čas ovamo,
čas plačemo, čas pevamo
čas te maze, čas te tuku
dok ti tražiš mirnu luku.
Taj cvet dobri, drugar moj
poseban je cvetni soj
dopadnjiv je on baš svima
mada žensko ime ima.
Ali njemu to ne smeta
da je prelep kad procveta,
čak je jednom žena mužu
poklonila njega – ružu.
Al’ je tužan ruža bio
i to meni nije krio,
da je njemu dojadilo
da ga bere baš ko bilo,
i da želi da dočeka
da ga takne ruka meka
od iskrene neke duše
pa nek onda vetar puše
nek oluja sve počupa
jer i jeste ljubav skupa.
ona košta ona boli
al’ je lepo kad se voli.