Не ходам стазом између игралишта и зграда у насељу, уопште. Само ако се замислим па аутоматски пређем стазу. Тако зимус упознах куцу Симониду коју су две- три девојчице збрињавале колико и како су им средства дозвољавала. Једно јутро сам је нахранила. Била је захвална као да сам ко зна шта урадила. Људи су волели да она истрчавала њихове псе, па су је зато и уводили је у ограђен простор за псе. Пар пута сам је одатле узела, и са Дуњом, одвела кући да буде са нама. Весело би вртела патрљком од репа и онако велика жутобела била чаробна, умела је да седне и да размишља: Видећи да нешто није ок, након што је јела, извела сам је напоље, села је да размисли док сам је ја чекала. Било је хладно а ја сам само капут обукла преко пижаме. Када сам се вратила кући, она се предомислила, и тада ју је Влахо увео код њих „мирна као буба спавала је на тепиху“. Две- три хладне ноћи сам је уводила и да једе и да преспава. Прве ноћи је изгризла довартак, следећи пут је и у лифт ушетала за Дуњом, једном јој је неко мој успео и ставио огрлицу и поводац. Међутим, Симонида је увек код нас долазила без поводца, и спавала са нама у кревету, јела, пила. Само нисам била паметна и храбра да је оставим у кући и када одем на посао. Паметница је видела како Дуња скаче од радости по мени па је и она. Као да је желела да је узмемо. Наша, Дуња ју је водила, са улице, са собом код нас.
Али, моји су галамили јер „ти немаш времена за себе а скупљаш уличне .. обавеза.. .“. У то време сам још и боловала погибију усвојеног уличног пса Константина и стално се питала да сам га оставила на улици, можда би био жив. У таквим размишљањима нека девојка је усвојила Симониду. Колико год да сам је молила да ми прода Симону, да јој платим, девојка је одбијала. Рече да је уз свог пса Гризлија, је њен партнер усвојио Симониду те да је она сада Зелда. А Симонида је волела да види Дуњу, и да једе људску храну. Волела бих да разумем због чега је та куца мени тако важна. Једном је та девојка рекла да куца од када ју је она усвојила једе само псећу храну. Била сам неутешна. Међутм и захваљивала сам тој девојци јер је увела куцу док сам ја размишљала, она је усвојила. Браво. Свака част, и за ауто да не зависиш од превоза, и за могућност да је у једном дану ветеринарски збринеш. Нешто је било у куци Симониди, што ме је на нешто подсећало. Она је била Дуњина другарица и Дуња јој је препуштала своју храну и своје место. Када бих видела да је та девојка дошла или њен ауто, понадала сам се да ћу успети да видим/о Симониду и да јој кажем/о да је ми волимо и да мислимо на њу. Питала сам и да једном девојка дође са куцом у посету са свима са којима жели. Али, погледдала ме је зачуђено.
И тако сам досађивала људима/ кучкарима са причама о Симониди. Причали су да законски, иако су угојили Симониду и иако Симонида воли да је мазимо, немам никаква права. И тако сам виђала људе и ту децу која су бринула о Симониди. И данас би увела Симониду и оставила јој име Симонида. Иако сам увела жуту керушу коју је девојчица која се зове на пример Јована научила основне команде које куца поштује и сада, има места за Симониду. Данас би питала које су они име дали нашој жутој куци, па би куца имала и то име у пасошу. И тако, то сам смешна ја, која је давно свесно одбила да хода стазом када сам видела неку, по мени, размажену децу па нисам могла да прођем стазом. А мајка тог детета је са негодовањем коментарисала моје нестрпљење, да их обиђем и одем даље.
Да. Свесно бирање. Важно је.
Молим се да Симониду- Зелду шетају више, да мање једе. Радо бих је усвојила. Захвална сам девојци која ју је усвојила. Искрено, хвала јој до неба. И то је то. Толико и тако будем/ сам била на стазама у насељу. Одавно и не идем стазом. Само када усвојитељи Симониде дођу, онда волим да је загрлим и тада ходам стазом, желећи да је сретнем.
После ове мизерере и морија ” шумске” којешта болесне приче, избегавам и да ходам насељем Избегавам да се јавим, погледам људе. Повраћа ми се од идеје да је неко могао да поверује, да је клевета – истина. Фуј.