ТЕКСТ: Шаље ми рођака- познавање језика

„ Да нема турског језика, ми Срби не бисмо могли ни на спавање да одемо. “Јастук”, “чаршав”, “ћебе”, “јорган”… Уместо ових турских речи одавно смо заборавили на узглавље, простирку, биљац и одејало, како су те ствари називали наши преци пре више векова. Уместо турских “чарапа” наши стари су носили поношке, на ногама су уместо турских “папуча” имали назувке, уместо “дугметом” закопчавали су се пуцетом, а “каиш” је био опасач или ремен. Одећу нису “бојили” него су је шарали. Брисали су се, уместо “пешкиром”, отирачем или убрусом. Уместо “маказама” секли су ножицама, а уместо “будале”, епитет за таквог човека био је сумасишавши. Уместо на “чесму” или на “бунар”, по воду се ишло на извор или зденац (кладенац, студенац). Срећом, неке речи смо ипак променили, па су турска “авлија”, “пенџер”, “тараба” и “оџак” поново постале двориште, прозор, ограда и димњак (али “капија” је остала), “сокак” је улица, “ђувегија” је поново младожења, а “чакшире” су сада панталоне… Али, изгледа да ће заувек у српском гастрономском речнику остати турске речи: “бурек”, “ђувеч”, “сарма”, “ћуфте”, “пекмез”, “пита”, “пилав”, “пихтије”, “сутлијаш”, “гурабија”, “шећер”, “кајмак”, “јогурт”, “боранија”, “кајсија”, “бадем”, “бостан”, “ратлук”… Без Турака не бисмо имали ни “бећаре”, ни “лоле”, ни “ортаке”, ни “комшије” и “комшилук”, не бисмо ишли у “пазар”, не бисмо били “ћорави”, не бисмо правили “галаму” и изазивали “кавгу”, а не бисмо ни у “башти” мирисали “јоргован”… Па добро, бре, није ли доста…? Е, да, и не бисмо говорили БРЕ!“

Колико тога о себи не знамо. А колико тога ни не пожелимо да сазнамо. Верујем да се то мења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*