Agonija mastoriji je trajala skoro mesec dana, sa mojom nesposobnošću da razuem moriju da jedno biće uživa da ponižava drugo jer je školovano (i postoji u poreskom sistemu). Majstori su prosečno u samo dva dana, ako nisu imali dvostruke ili trostruke istovremene „poslovne aranžmane“, zarađivali između 6-700 i 1000 eu, verujem da su se u Nacionalnoj službi vodili kao nezapošljeni. Imali su kuću u Lipovačkoj šumi, ogromnog psa, kuću na Voždovcu, veći broj dece, „ima on svoje radnike“, kafiće u Starom gradu i na Vračaru, lekarsku ordinaciju određene grane medicine u razradi…i nigde tekućeg računa, jer htela sam da doplatim uslugu kačenja slika ali već pominjani majstor nije imao ni račun, jeste žena ali…
Taj stav da prelaze ego granice ljudi kojih kojih zarađuju, da uništavaju smešne male stvare koji školovani (debili) imaju, je (bio) tako iritantan, i majstori su to znali, to je bila njihova duševna hrana i svakodnevna radost. U psihoterapiji bi se to zvalo hranljivost sredine.
Majstor koji je imao stav Digitalnog Narcisa iz priče Dve strane sreće, je odbijao da radi „rekao sam da JA to neću da radim“, „alal pare i izašao bih napolje“ jer ga je Neko zaposlio kao npr. aviolimara u bezavionskoj zemlji te je tamo plaćalo društvo a on je posle podne birao poslove. Reče „moj sin studira, ne može on da nosi“ dok je moje dete išlo na specijalističke studije i radilo da sakupi novac za svoju školarinu. Reče „ja ne nosim“ i ja sam nosila džakove koje su šloseri ostavili ispred vrata jer su me moji nepraktični roditelji patriote i altruisti, učili da pojedinac završi školu zbog sebe i da svakog ispoštujem. Avaj.
Zato i rekoh mom jedinom detetu: U narednih šest meseci napravi i realizuj plan odlaska iz ove zemlje. Da Te ne bih klela. Dosta je bilo. Pokojni roditelji su bili patriote. Moja koleginica je prodala pola svoje roditeljske kućeirne u Baru te iako je imala i posao u bolnici u Baru, sa mužem i dvoje dece potražila politički azil u Norveškoj, platila advokata, i svi su dobili državljanstvo. Muž koji je u Srbiji bio direktor izdavanja prostora u Trgovinskom centru je zarađivao odbojkom u Norveškoj, njihova kći je završila stomatologiju, a ja sam se radovala mom poslu i decenijama tapkala u mestu. Da. Godine kontinuirano jedu skakavci. Sada je dosta. Želim da moje dete ima budućnost. Jer to je lični stav u vezi pitanja koje ne umem da rešim: kako da lično poniženje ne uvećam tako što će me pseudomajstori i pseudoljudi pljačkati i u novcu.