Сва помињана лица, радње, места су фикција:
И ево ње, илинке у недељу у 8 ујутру (19.5.21. нас је на степенишу по трћи пут заредом пресрела а данас 23.5.21. нас пресреће на улазу у зграду), види да долазимо ливадом јер је срећемо, на самом улазу у зграду, као проверавала је поштанско сандуче- верујем бар пола сата- јер смо се, керуше и ја, задржале хранећи псе луталице. Она, као, ставља своју цветну торбу на раме и у плавом џемперу, пролази поред нас и иде стазом. Гледам како се зауставља и као премешта торбе. Е благо деци са таквом менталном. И јутрос размишљам да је ок да кунем да сви који потичу од ње буду неоправдано клеветани, осуђивани, позивани у полицију на информативне разговоре, понижавани од истих као што је она. Или да пустим и не прљам себе. Јер је комшиница Сузана, тада Јовић, из предходне зграде, знала да каже: „пусти г—о да не смрди“. Да. Да. Тако је.
Драгоцено је да човек увек може да учи, ако хоће. Радо се сећам Сузе из зграде 31. Толико лепе једноставности. Тако паметна особа. Тако нормаликус. Драго ми је да познајем Сузу, и да је се ево и у овом моменту присећам. Драга Сузо, пуно Ти хвала.