У старо време, када су Богови били ближи људима, живела су два певача имeна Орфеј у једном малом граду.
Један од ова два Орфеја био је важан и познат. Он је изумео китару, претечу гитаре, и када је повлачио њене жице и певао, природа је њима била очарана. Дивље животиње су питомо лежале поред његових ногу, високо дрвеће му се клањало- ништа није могло да се одупре његовим песмама. Пошто је био тако важан, запросио је најлепшу жену. Тада је започео његов пад.
За време свадбе лепа Еуридика је умрла и пуна чаша у његовоj руци се поломила, док је наздрављао. Али, за великог Орфеја, смрт још увек није била крај. Уз помоћ његове највише уметности, пронашао је улаз у Свет Мртвих, спустио се у краљевство Таме, пркосио Олуји Заборава, прошао поред Чувара Пакла, жив ступио пред престо Краља Смрти и дирнуо га својом песмом.
Смрт је ослободила Еуридику- али под једним условом, и Орфеј је био толико срећан, да му је промакла пакост скривена у овој услузи.
Упутио се назад и чуо је иза себе кораке вољене жене. Прошли су поред Чувара, супротставили се Олуји Заборава, започели пењање ка светлу, које се видело у даљини. Тада је Орфеј чуо крик- Еуридика се саплела, окренуо се престрављен, видео је само како је сенка пала у ноћи и био је сам. Избезумљен од бола, отпевао је опроштајну песму:“Ах, изгубио сам је, сва моја срећа је отишла са њом“.
Он сам је успео да се врати на светло, али му је живот, живећи поредд мртвих, постао стран. Када су припите жене желеле да га одвуку на прославу завршетка нове бербе, он их је одбио а оне су му живо тело искомадале.
Тако је велика била његова несрећа, тако узалудна његова уметност. Али, цео свет га је знао!
Други Орфеј је био „мали“. Он је био обичан певач- приповедач, наступао на малим прославама, свирао за „мале“ људе, правио је мала весеља и сам при том уживао у њима. Пошто није могао да живи од своје уметности, прихватио се још једног сасвим обичног посла, оженио обичну жену, имао сасвим обичну децу, повремено је грешио, био је сасвим уобичајено срећан и умро је срећан и задовољан.
Али, нико за њега није знао- осим мене!“
НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „ Срећа нам се приказује привлачно, варљиво, допадљиво, претеће. Често оно жељено донесе несрећу. Понекада се радије чврсто држимо несреће“ јер нам се чини извеснијом/ познатом и мање опасном од одлажења из везе вез љубави, од напуштања посла без моралне/ емотивне сатисфакције. Одбијајући да сагледамо личну одговорност, почињемо да презиремо срећу придајући јој својства која срећа нема а која су наша лична пројекција.