Прича је приписана Толстоју:
Цар је трагао за животном филозофијом. Били су му потребни одговори на три суштинска питања. Ако буде знао одговоре, никада ни у чему неће погрешити.
Када је најбоље време да се нешто уради?
Који су најважнији људи с којима треба радити?
Шта је најважније да се уради?
Цар је издао проглас широм царевине и обећао велику награду ономе ко одговори на питања. Многи су се упутили у царску палату и свако је носио другачији одговор.
Једни су саветовали цара да направи детаљан план рада, у коме ће посветити сваки сат, дан, месец и годину одређеним пословима. Ако се строго придржава тог плана, сваки посао ће обавити у право време.
Други су сматрали да је немогуће планирати унапред- цар треба да се одрекне сваке доконе забаве и пази на све што се дешава, како би могао да учини оно што треба у правом тернутку.
Неки су тврдили да цар никако не може бити тако далековид и способан да одлучи кад треба обавити одређен поасо. Стога је потребно да оснује Веће мудраца и поступа према њиховим саветима.
Чуло се и мишљење да одређена питања захтевају брзу oдлуку и не могу чекати да се обаве саветовања, али ако цар жели унапред да зна шта ће се десити, треба да се саветује са чаробњацима и прорцима.
Одговори на друго питање, такође су били разнолики.
Једни су сматрали да цар треба да укаже поверење својим управницима, други су предлагали свештенике и монахе, а трећи лекаре. Неки су помињали војску и војсковође.
И на треће питање је било много различитих одговора.
Неки су рекли да је најважније бавити се науком. Други су тврдили да је решење у религији. Трећи су изјавили да је најважнија војничка вештина…
Цару се ни један одговор није допао и награда није додељена.
После неколико ноћи размишљања, одлучио је да посети пустињака који је живео високо у планини. За пустињака се говорило да је просветљен, и цар је желео да му постави три питања, иако је знао да усамљеник никад није сишао са планине, да прима само сиромахе и одбија да има било шта са богаташима и моћницима. Зато се цар прерушио у сељака и наредио пратњи да га чека у подножју планине.
После дугог успона, затекао је пустињака како прекопава башту пред колибицом. Видевши непознатог човека, пустињак га је поздравио климањем главе и наставио да копа. Посао је очито био тежак, а пустињак је био стар. Кад год би забио ашов у земљу, морао је да упире из све снаге.
Цар му је пришао. „Дошао сам да те замолим за одговор на три питања. Кад је најбоље време да се нешто уради? Који су најважнији људи с којима треба радити? Шта је најважније да се уради?“
Пустињак га је пажљиво саслушао, потапшао га по рамену и наставио да окопава. „Сигурно си уморан“, рекао је цар. „Дозволи да ти помогнем.“ Пустињак је захвалио, предао му ашов и сео на земљу да се одмори.
Пошто је прекопао две бразде, цар се зауставио, окренуо се ка пустињаку и поновио питања.Старац није огдоворио. Устао је и показао на ашов.“Што се сад не би ти одморио? Могу да наставим.“ Али цар је наставио да копа. Прошао је један сат… два. Сунце се спуштало иза планине. Цар је спустио ашов и обратио се пустњаку.“Можеш ли да ми одгвориш на она три питања? Ако не можеш, молим те, реци ми па да кренем кући.“
Пустињак је подигао главу. „Чујеш ли да неко трчи?“ Цар је окрену главу. Човек дуге беле браде је изишао из шуме. Трчао је из све снаге, притискајући обема рукама крваву рану на стомаку.Јурио је према њима још неко време јечећи, а онда је изгубио свест и пао. Цар му је раскопчао одећу и видео дубоку рану. Очистио ју је што је боље умео и превио својом кошуљом, али крв је пробила већ за неколико минута. Цар је испрао кошуљу и поново превио рану. Понављао је то док крварење није престало.
После неког времена рањеник се освестио и замолио за воду. Цар је отрчао потоку и донео крчаг свеже воде. Сунце је већ зашло, а ноћни ваздух је постао хладан. Пустињак је помогао цару: заједно су однели човека у колибу и положили га на пустињаков кревет. Рањеник је затворио очи и мирно лежао. Цар је био преморен од пењања уз планину и прекопавања баште. Наслонио се на доваратак и задремао. Кад се пробудио, сунце је већ било изашло. У кревету је угледао човека који се збуњено освртао. Пажљиво се загледавши у цара, рањеник је шапнуо:“ Молим вас, опростите ми.“
„Шта си учинио кад ти треба мој опроштај?“, упитао је цар.
„Ви ме не позајте Ваше величанство. Али ја познајем Вас, Био сам Ваш заклети непријатељ и зарекао сам се да ћу вам се осветити, јер сте у последњем рату убили мог брата и запленили моје имање. Кад сам сазнао да долазите сами на планину да разговарате са пустињаком, решио сам да чекам у заседи и да вас убијем. Дуго сам чекао а Вас није било, па сам изашао да Вас потражим. Наишао сам на Вашу пратњу. Они су ме препознали и устрелили ме. Срећом, успео сам да побегнем. Да Вас нисам срео, сигурно бих већ био мртав- Намеравао сам да Вас убијем, али Сте ми спасили живот. Постиђен сам и неописиво захвалан. Ако преживим, кунем се са ћу Вам служити до краја живота, и наредићу својој деци и унуцима да то чине. Молим Вас, подарите ми опроштај.“
Цар се силно обрадовао што се помирио са доскорашњим непријатељем. Не само што му је опростио већ му је обећао да ће му вратити имање и да ће послати свог лекара и послугу да га негују док се сасвим не опорави. Пошто је наредио слугама да отпрате човека кући, цар се вратио код пустињака. Желео је да му пре повратка у палату понови своја три питања. Затекао је пустињака како сади семе у земљу коју су предходног дана прекопали.
Пустињак се исправио и погледао цара.“Добио си одговор на своја три питања.“
„Како то?“ збунио се цар
„Јуче, да се ниси сажалио на моје године и помогао ми у окопавању леја, на путу до куће напао би те онај човек.Тада би горко зажалио што ниси остао са мном. Према томе, најбоље време је било оно кад си окопавао леје, најважнија особа био сам ја и најважнији циљ је био да ми помогнеш. Касније кад је дотрчао рањеник, најважније је било да му превијеш рану, јер да ниси то учинио, он би умро и ти би изгубио прилику да се помириш са њим. Према томе, најважнија особа је био он, а најважнији посао био је да се постараш за његову рану. Запамти, постоји само један значајан тренутак, а то је сада. Садашњи тренутак је једино време над којим имамо власт. Најважније особа је увек она с којом си, а која је ту крај тебе, јер ко зна да ли ћеш икада бити поред неке друге. Најважније је да особу која је пред тобом учиниш срећном, јер то је циљ човековог живота.“
Да. Људи око нас. То су они свакодневни сусрети.Ако не помогнемо/ усрећимо оне око нас, како ћемо то даривати другима. Свесност је премиса.