« Kažu da je jedan samarkandski kralj hteo da ostvari san svakog ljudskog bića: da izbegne smrt. Uveren da ova stiže s neba, i ne želeći da ikad dopre do njega, on izgradi sebi podzemnu palatu, golemu palatu od gvožđa, i zatvori sve ulaze u nju. Basnoslovno bogat, dade da mu se iskuje veštačko sunce koje se dizalo izjutra i zalazilo uvece, da ga greje i da mu označava proticanje dana. Avaj! Bog Smrti uspeo je da zavara monarhovu budnost, i uvukao se u palatu da obavi svoj posao. Morao je da dokaže svim ljudskim bićima da ni jedno stvorenje, ma koliko moćno i bogato, spretno ili osiono bilo, ne može umaći smrti. Samarkand je tako postao simbol neizbežnog susreta čoveka i njegove sudbine». (Samarkand, A. Maluf, Laguna, Beogad, 2021.).
Zgodna priča da ukaže šta sve mi Zemljani radimo da ostanemo u vastitom Referentnom Okviru. Umesto da rastemo, menjamo se, darivamo makar vodu ptici ili ulicnoj maci/ kuci/ biljki.