ТЕКСТ: Прича

Рекла је: морам да се пресвучем па ћу доћи. И мајка је некако знала да кћи жели да се преобуче у невидљиву и безбојну особу. И туга ју је поново преплавила. Ипак ништа није рекла. Пустила је. Препустила је. Изабрала је да ћути. После је пошла да одпрати кћи, ка месту где се она пресвукла долазећи код мајке, али се сетила да кћи не воли/ не жели да је мајка одпрати када одлази назад у свој живот. И пустила је да кћи оде својим путем. И мати је отишла сама да испрати/ заврши неки свој, можда, инвалидни покрет.

Верујем да је родитељство свесни избор и да подразумева да родитељ држи себе и када га/ је сада одрасло дете повређује/ не види. Јер журећи у свој живот, сада, дете нема времена. Сада дете зна све најбоље. Сада је сав искуствени живот почео управо сада, са одраслим дететом. Сматрам да је ретка врлина да се ћути или да се евентуално поступа према: „Свако се може наљутити- то је лако. Али наљутити се на на праву особу, у правој мери, у право време, због ваљаног разлога, и на прави начин- то није лако“- Аристотел Јер дубоко верујем да родитељ размишља о поступцима свог сада одраслог детета, и да је дужност да каже, чак иако то може да буде непријатно за родитеља, и љутња за сада одрсало дете. Има размишљања да родитељ тако (наставља) да контролише своје дете, те бих у том случају бирала да ћутим и верујем у добре изборе (вертикала гешталт поља) сада одраслог детета, тугујући са родитељем чије дете није имало поверања у родитеља.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*