- Izgovara glasić predškolskog deteta ili deteta koje je tek pošlo u školu. Glasić je lep. Topao, dečji, čist. Shvatam da dete obaveštava majku o meni. Da sam ja neko ko je za tu devojčicu:- baka. Da, imam 57 godina. Ne, sebe ne smatrm starom osobom. Znam da je život ispred mene. I da dobra vremena dolaze i dalje.
- Prisećam se glupih desetina godina kada sam, u konstantnom i bolnom automatizmu i ne znajući da se problem rešava a ne beži od njega, dežurala po 2-3 dana za redom, dok su neki npr. sandokani, grbavi, plagijatori, plesaci, odgovorni urednici časopisa npr. “Predobra medicinska praksa“, redovno abdejtovali svoje mape. I svakako, njihovi introjekti su bili pragmatičniji nego o radu, redu, opštim vrednostima.
- Da li mi je žao da su me se drugačiji od mene odrekli? Ne. Žao mi je da sam dugo radila u automatizmu i za neke druge.
- SAVET: Redovno proveravajte svoje mape. Šaljite svoje važne osobe na psihoterapiju. Budite ta važna osoba za svog jedinog sebe. I ne čekajte da Vas neko opiše kao „baku“. Planirajte svoj dan. Planirajte svoj život.
