Sva lica, radnje, mesta su fikcija.
Jer knjiga doslovce kaže: „ podsticanje zavisnosti od odobravanja drugih“, „umesto da pomažu deci da razmišljaju svojom glavom, rešavaju svoje probleme i RAZVIJU POVERENJE U SEBE, roditelji teže da tretiraju decu kao svojinu“. „Porodica neguje u vidu dobrih namera, zavisnost i … jer bez… znanja kako da se oslanjaju na sebe u kriznim situacijama… nemoguće je“ spremiti dete za život. Lakše je uvaliti detetu introjekt („put do pakla je popločan najboljim namerama“ parafrazirala je svekrva“): ta/ taj teta/čika nije dobar/ sklanjaj se od te osobe. Čak ni sam roditelj ne razmisli da li je takva metamorfoza posle 57 godina života uopšte moguća. Copy-paste razmišljnaje/ hendlanje nečeg što umislimo da smo u žurbi videli, tako postaje pravilo. Priča da je čuveni violinista, svirajući ujutru na ulazu u metro, dobio samo par novčića- upravo govori o automatizmima a ne o svesnom razmišljanju. Tragično on line razmišljanje, koje je prosto manje zahtevno. Ili žena kojoj „prijateljice“ savetuju da se razvede dok one ostaju u mnogo neprijateljskijim odnosima, jer je toj ženi važnije mišljenje okoline- naučena je tako.
I najzad često pominjani A. Linkoln: „…Ako bih i čitao, a kamoli odgovarao na sve napade na sebe, ova…. da se zatvori za bilo kakav drugi posao. Ja radim najbolje što znam- najbolje što mogu i nameravam da tako radim do kraja. Ako na kraju ispadne u redu, ono što je rečeno protiv mene neće značiti ništa. Ako na kraju ispadne pogrešno, da se deset anđela zakune da sam bio u pravu, ne bi značilo ništa“.