TEKST: Malufijeva poruka tolerancije

„ Ili ćemo umeti da izgradimo u ovom veku jednu zajedničku civilizaciju sa kojom će svako moći da se poistoveti, zavarenu istim univerzalnim vrednostima, vođenu snažnom verom u ljudsku avanturu, i obogaćenu svim našim kulturnim raznolikostima, ili ćemo skupa potonuti u zajedničko varvarstvo“. Amin Maluf, Dezorjentisani u knjizi  „Ubilački identiteti, nasilje i potreba za pripadanjem (Laguna, Beograd, 2016.)

Gospodin Maluf govori o grupama ljudi i prisećam se Pekove knjige „Ljudi zla“ ili „Ljudi laži“ koja počinje sa pojedincem i tim nekim nesretnim-  možda paradoksom, da bi u nastavku  govorio o grupama ljudi. Sa mikroplana  na makroplan,  jer sve je povezano. Hrišćanstvo beleži priču o Kainu i Avelju i o Marti i Mariji- duboko verujem da baš sve religije imaju ove ovakve bazične priče. I šta je dovelo da se dva rođena brata i dve rođene sestre tako odnose jedno prema drugom. Šta su ti roditelji “prevideli”? Možda: čemu nas uče ove parabole?- razmišlja verski laik u meni. Jer duboko verujem da je sve to s planom stavljeno u “najprodavaniju knjigu na svetu”. Nekada smo učili da je porodica osnovna ćelija društva, sada- sada je- izgleda- individua postala ta neka osnova, a svakako bez jasnih i tzv. starovremskih vrednosti. Šta sve donosimo iz naših nuklearnih porodica i koje sve nadkompenzacije/ kreativne adaptacije osmislimo kada smo toliko maleni da naš vokabular ni ne sadrži takve pojmove. Ta neka potreba da se kontroliše, nameće i nadmeće postaje nešto što se svakodnevno vidi u gradskom prevozu i u redu pred kasom. Kao da zaboravljamo da „po svaku cenu čuvajte svoj unutrašnji mir“. Pre mnogo godina knjiga „Buđenje Ofelije“ je govorila o vršnjačkoj netolerntnosti u okviru iste dobne grupe i razreda. Da. Nije lako. Zabrinuta majka koje  veruje da je njena majka promašila kao žena, vodi računa da bude supruga, ali deca ostaju u tom međuprostoru i razvijaju doslovce vršnjačku netoleranciju. Mati ovo ne želi da prihvati, ona misli da se zlostavljano dete žalilo. Međutim, neko drugi je preneo/ doneo tu info. Čemu učimo našu decu? I najzad šta svakodnevno govorimo sebi u samogovoru, repeptitivno se samokažnjavajući … itd. Da li se ponekada zaustavimo da sebe upitamo gde, zašto, s kojim planom i potrebom hodamo kroz dan- ćesto nesvesni da život upravo nepovratno prolazi dok ostajemo u introjektima i transgeneracijskim neabdejtovanim vođenjima. I opet: svesnost. I opet: sada i ovde, savet je.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*