TEKST: Majka i odraslo Dete

Sva pomenuta  imena, radnje, mesta su fikcija.

U 21.30 zvoni telefon i vratih se sa vrata. Ženski glas pita da li me je probudila. Pita: Jesam li psihihatar? Ili sam psihoterapeut? Onda priča o svom Detetu oko 15 minuta a zatim da će i Dete da telefonski priča sa mnom- samo da me čuje. Kažem da sam pošla i da se brzo vraćam pa možemo da pričamo duže. Ne, ne ipak samo malo. Dete dovikuje da čuje da izlazim i da nema veze. Ipak priča sa mnom. Javićemo se ako odličimo- reče Dete.

Često poželim da kažem ljudima, koji zovu, da način na koji kontaktiraju osobu od koje trebaju lečenje, zapravo govori gde je problem kao i šta oni rade da se problem održava. Nismo naučeni sa salušamo. Nismo naučeni na saradlivost. Kao da je jedino bitno da mi kažemo. I možda je i tako? Ali to je priča i o asocijativnim zonama mozga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*