Kaže: suprug je pozvao da mu pomogne oko sadnica paradajza u bašti. Mi skoro sve radimo zjedno. I ja dobijam inspiraciju i pitam: Kako se postiže ta tanana i balansirana bliskost? Upornim i svakodnevnim ulaganjem. I pažnjom i poštovanjem. ”Jer moj suprug je vredan, talentovan, radan čovek. Međutim nekada u sebi od samog sebe se ne oseti podržanim”. Zato on zna da sam tu za njega. Kao što je i on tu za mene. Za sve ove godine nikuda nije otputovao bez mene. Nekada ranije neko bi kao razmišljao: a zašto si trpela?- mada je to bio izbor da se raste zajedno a ne da se trpi. “Birala sam da gledam u dobre strane mog/ našeg braka, a one druge sam pazila da pogledam hladne glave”. ”Bila sam svesna odgovornosti, i da svaki izbor ima svoje prednosti i mane”.
”Tako se dešavalo da me pozovu da dam savet”. Iako nerado, kažem jednom. I to je to. Umem ja i sebe da umanjim, da ljudi ne pomisle…a ljudi su ljudi.
I tako nekako odrastala ušuškana, svesna sebe ali i odgovornosti prema sebi, prema precima i svojim i suprugovim ali i prema potomcima koji dolaze, rasla je i razvijala se Sultanija, vodeći računa o nepisanim pravilima sredine i o uvreženim kanonima koji nekada nisu imali ništa što bi je animiralo, ali eto znala je da je tako deo veće celine.
”Ne ubacujem se nigde nepozvana” a i kada me zovu ”razmislim i eventulno samo jednom kažem”.
Filozofija je da se napravi balans i red obaveza a da sve bude postignuto. Tako da svi budu ispoštovani i da se međuljudski odnosi uvek poboljšavaju. Fantastično životno putovanje koje se i dalje nastavlja.
Fascinanatna prica. Rebeka Vest piše o ženi iz ovih krajeva koja je”vrat” u braku dok je suprug “glava”. Za današnje pojmove pomalo arhaično. Ali toplo. I sigurno. I lekovito. I hrannjivo bivanje u bondingu/ partnerstvu/ braku.