Негде светлуца та сијалица да су интројекти, “прогутана”уверења родитеља а у име потенцијалне заштите деце, а не асимиловани тј. интегрисани или усвојени у смислу вредности, ставова али кроз искуствене процесе- неучинковити. Па ипак и ми као и наши родитељи пре уносимо конфузију из „најбољих намера“.
У време мартовског дешавања коронизације и бивања у тзв. самоизолацијама, присећала сам се родитељских интројеката, који су заиста бивали као кошчице брескве угуравани са сочним и хранљивим бресквама. А непотребне кочнице и погрешни усмеравачи у животу.
Често клијентима причам причу о Векни од меса коју мајка сече. Кћи пита зашто? Почиње потрага за одговором кроз вишегенерацијске сведоке, да би последња жива бака у низу, разјаснила разлог сечења: она има мали плех. Све друге имају веће и савршеније посуде, али исто раде јер…улога мозга…удари или бежи код ових и оних врста. Итд. Итд. Тако стижемо да аутоматике и код васпитања деце. И ето интројеката. Авај!
Интројекти мојих родитеља су данас апсурдни, смешни а опет тако су њих много коштали, као и мене, а да се никада нисмо упитали због чега верујемо у којештарије.
И као да је на истој таласној, рођака Јасна ми управо шаље „Уз какве бајке смо ми одрастали: Тарзан около шета го, Пепљуга не долази кући пре поноћи, Трноружица спава по целе дане, Снежана живи са 7 фрајера“. Или „сачекај да прочитам упутство шта радити када коњ дође без принца“ каже слатка девојчица док држи сликовницу и узде коња.