TEKST: Kao da roditelji i deca postižu jedan novi način povezivanja

Dešava se dosta često da pozovu, predstave se i zakažu psihoterapiju za svog roditelja. Roditelji koje primim budu očarani svojom decom. A deca roditeljima i time što su ovi činili za ceo porodični sistem, te ih opišu kao žrtve istog sistema. Onda ostanem pomalo zatečena: ova ovakva simbioza jeste inverzna, i deca iskoračuju iz svoje uloge deteta, i kao da ona sada brinu o svom roditelju koji nije «dovoljno» star. Kao da je dete odustalo od verovanja da će se roditelj sačuvati. Pa ipak, lepo je to jer svoje roditelje pošalju neutralnom, na žalost tek kada su dugo vremena istrajavali u savetovanju da se roditelj promeni, odnosno da roditelj ode iz lošeg braka sa njihovim drugim roditeljem. Nekada porodični sistem poprimi dva suprotna tabora odnosno bloka. Ušančeni blokovi daju snagu i energiju da stanje nemenjanja i beskompromisne patnje, pa i toksičnost nehranljivog odnosa, traje (pre)dugo.

Često deca jer su ipak samo deca, ne čuju svoj naredbodavni ton, vlastitu nestrpljivost, povremeno čak nadobudnost i razumevanje u stvari koje nisu njihov predmet izučavanja/ rada/ bivanja.

Važno je pogledati sistem radi vraćanja dece u ulogu dece. Zatim je neophodno dati legitimitet roditelju da bude ono što jeste, odnosno da roditelj povrati svoju moć i vlast.

Čitanje knjige nemačkog psihijatra o «tiranizaciji» od dece, ukazuje na dalekosežne štetne posledice ovakvnog bivanja. Iako, važno je biti iskren, uloga roditelja u našem podneblju je zadnjih decenija jako kompleksna i roditelji se često ne snalaze u svakodnevnim promenama.

Zato je pragmatično praviti večernje preglede, stalno proveravati mape kretanja i bivanja, biti aktivno svestan- raditi na sebi beskompromisno, jer mi pružamo svojoj deci primer kako plivati i kako se ponašati kada se pojave teška vremena.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*