„ /2.17.3/ Iskoristiću primer preuzet od Hrisipa. A tiče se igre sa loptom. Ako lopta padne na zemlju, jasno je da je krivica ili do bacača ili do hvatača. Ostaje na svom putu kada je prolazeći kroz ruku obojice vešto bačena i uhvaćena. Ali dobar igrač mora različito bacati zavisno od toga da li je saigrač visok ili nizak. Isto je i sa darovima i dobrim delima.Ukoliko ne pašu i onome ko daje i onome ko prima, neće napustiti ruke jednog niti ući u ruke drugog onako kako bi trebalo.Ako imamo razmenu sa veštim i obučenim saigračem, odvažnije ćemo bacati loptu- kako god da putuje, vešta i neopterećena ruka će je vratiti. No ako je saigrač nov u igri i neobučen, nećemo bacati tako kruto i jako već nežnije, trčrći napred da na opušten način usmerimo loptu baš u njegovu ruku. Isto se mora činiti u slučaju darova i dobrih dela. Trebalo bi neko vreme da budemo učitelji i smatramo dovoljnim ako se naši učenici samo potrude, pokušaju li ili pokažu dobru volju. Umesto toga mi druge činimo nezahvalnim ili ih ohrabrujemo kada su takvi, kao da binaši pokloni bili veliki samo kada prikladna zahvalnost ne bi bila moguća.“
U psihoterapiji često koristimo izraz: kokreacija, koji upućuje da u svakom odnosu postoje dve strane. Važno je istaći da osoba koja započinje komunikaciju nosi veću mogućnost za oblikovanjem komunikacije. Opet, svesnost je važna u svakom trenutku, jer je na makronivou sve u sklopu razmene.