TEKST: Jedna pesma iz detinjstva- Rođaka Jasna šalje- PROTESTNA PESMA

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja, čuvao, ljudi ovce

tamo negde na kraj sveta,

mojoj deci kajmak smeta,

luk im smeta…

Sve im smeta.

 

Ja do škole pešačio

i po kiši i po snegu,

moje kćeri k’o knjeginje,

k’o da se u svili legu:

jednom šmrknu,

dvaput kinu

i beže u limuzinu.

 

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu.

Plik do plika dlan mi ospe.

Mome sinu – gospodinu

teško i da đubre prospe.

Kad mu mati nešto reži

mislim: žensko pa nek’ reži.

A on: odmah kupi stvari

i od kuće u svet beži.

 

Još mi žvrlja neka pisma

oproštajna,

puna bola.

Ispadnemo pred njim krivi

mi i škola.

Traži novac, kuka, moli

– nema čime stan da plati,

a ja šašav

pa ga pustim

da se mirno kući vrati.

 

I sve divno, divno umem

samo – sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih stek’o.

Niko hvala nije rek’o.

K’o da moram da se zboram

i da leđa večno krivim

zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.

 

A ja živim jer se nadam

da me i sad negde čeka

jedna šuma iz detinjstva

i vedrica vrućeg mleka,

i tišina ispod brega,

i plav lepet ptičjih krila,

i ogromna žuta zvezda

kao što je moja bila.

Al’ putevi zatravljeni.

Nad njima se magle tope.

Odavno su zatrpane

moje bose dečje stope.

 

Išao sam i ja u svet

bez režanja,

bez bežanja.

Išao sam da odrastem.

Sad sve mogu.

Sad sve umem.

Ali šta mi sve to vredi

kad sam sebe ne razumem.

 

Mika Antić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*