Синоћ приметих: комшија паркира ауто, мислим да је довезап сина са тренинга, али нема патика. Па како то, каже отац, скоро смо ти купили патике. Дечак ћути. Пролазим и кажем: можда да га пустите да следећи трнинг ради бос па ће научити да брине о својим стварима. Међутим, отац већ зове тренера да пита да ли су патике остале тамо.
И ето, уместо да 7-о годишњи дечак учи да брине о својим стварима, то се не дешава.
И – тај Одрасли у оцу , као да само постоји Родитељ, који вратоломно жури да било како реши проблем. Макар у датом тренутку.
Савет: Уморни и ужурбани не доносимо одлуке које ће нашој деци помоћи да буду одговорни, већ пролонгирамо и отписујемо способност своје деце да решавају и буду одговорни. Тја. Тја. Свако ради своје изборе, неко свесно, неко на аутоматском пилоту.