Сва лица, дешавања, места су фикција и немају везе са реалним светом, лицима, догађајима и местима.
Два дечака из нижих разреда основе на дрвету, везују даске и некако скоро ђубре на оближњем дрвету у насељу. Хеј шта то радите? Ево правимо кућицу каже дебељуца дечак који је узјахао тању грану. А шта је то бело са чиме везујето све то? То је вуна. Одакле? Донео онај- нормалне конзистенције за узраст и доба- дечак. Хајде, молим вас да скинете све то са дрвета и да оставите дрво на миру. Невољно скида и са нечим што назива нож од дрвета, као пресеца влакна вуне, и то траје и траје. Дебељуца каже да то ИПАК сече, и то траје и траје. За то време, онај други дечак је пришао, развезао све то што су покачили на дрво и сакупио вуну. Дебељуца поново проговара, он, изгледа јако воли да дебатује и прича: ево сад је оном ( ваљда другом дечку) отац рекао да се дрво малтретира када се сече и ломи. –Да , али ти имаш довољно килограма да сломиш грану на којој седиш. – Али ја/ ми смо ту – и застаје тражећи што јачи аргумент, али ми/ ја смо /сам ту већ 6 дана…
Сва лица, дешавања, места су фикција и немају везе са реалним светом, лицима, догађајима и местима.
Како је то интересантно. Вршњаци. Кладила би се на оног другог дечака. Не прича много, сарадљив је, учинковит. Не скреће пажњу на себе иритирањем и спорошћу. Контролише своје нагоне. Верујем да ће он бити одрастао и зрео мушкарац.
Како ми то већ у првим разредима основне видимо колико је уложено у које дете. И колико родитељи, или недовољно зрели или из нејасних побуда постали родитељи, уђу у брак и роде дете, које свесно или на аутоматском пилоту трансгенерацијских интројеката, подижу у сарадљиве или можда некако иритантне људе. Како је то интересантно.