TEKST J.N. Harari Sapijens- Kratka istorija … primena u psihoterapiji/ rodne uloge- prvi deo

«Seks je dečja igra, ali pol je ozbiljna priča. Nema ničeg jednostavnijeg na svetu nego što je postati pripadnik muškog pola. Dovoljno je da se rodite s XY hromozomima. …Nasuprot tome postati muškarac ili žena veoma je komplikovano i zahteva da se uloži trud. Kako je većina muževnih i ženstvenih osobina zadata kulturološki, a ne biološki, ni jedno ljudsko društvo ne kruniše automatski svakog pripadnika muškog pola za muškarca niti svaku… Čak i kada se ove titule steknu… Muškarci moraju da potvrđuju muževnost… Uspeh nije zajamčen….muškarci su bili voljni … Pravi je muškarac». U knjizi se nalaze fotografije reprodukcija  Luja XIV- og i Baraka Obame. Dok čitam naglas, pitam klijenta da li i on sebe posmatra na ovaj način, čekam i dobijam potvrdan odgovor … I onda pitam u sebi: Kako to? Da li je to ono da mi imamo muški i ženski mozak? Jer svakako imamo hormonske razlike. Da li da svakog dana izdvajamo vreme za potvrđivanje svog pola ili mi to automatski poimamo i u skladu sa unutrašnjim vrednostima, a bez da puno razmislimo, popravljamo vlastiti Referentni Okvir? Jel to deo hedonizma? Da li je to opozit altruizmu? Da, evidentno da se rodne uloge menjaju ali i nekako paradoksalno ostaju iste. I gde tu dođe bliskost? Ili bliskost je baš tu kada sebi priznamo potrebu da budemo baš takvi i to sa baš takvom osobom.

Naime, kada vrlo obrazovana žena dođe na terapiju, ona često i na žalost, nije u miru sa sobom. Kada to saopšti partneru, ovaj traži i često dobije da ona prekine svoju terapiju. On ne želi da se njegova privatnost ili kognicija ili šta već- razmatraju/ dovedu u razmatranje- u kontekstu njenih dilema. I onda ova žena odustane od svoje potrebe.

To bude interesantno kada je muškarac tipa večiti dečak. I ona ga posluša. Eto šta sve odrasli/ punoletni čine da zadrže svoje Referntne Okvire. Onda sve drugo na makronivou nije neobično.

Kada žena bude “pametnija” I na terapiju dolazi u vreme vezano za obavljanje svojih radnih zadataka, onda njen rad na sebi ostane njen. Onda ona postojano napreduje u terapiji, čak I kada dolazi dva puta mesečno, jer nema ko da žvanjka jer vlastito zarađeni novac troši na sebe ili “neću da dam novac da mi neko kaže šta da radim”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*