«Seks je dečja igra, ali pol je ozbiljna priča. Nema ničeg jednostavnijeg na svetu nego što je postati pripadnik muškog pola. Dovoljno je da se rodite s XY hromozomima. …Nasuprot tome postati muškarac ili žena veoma je komplikovano i zahteva da se uloži trud. Kako je većina muževnih i ženstvenih osobina zadata kulturološki, a ne biološki, ni jedno ljudsko društvo ne kruniše automatski svakog pripadnika muškog pola za muškarca niti svaku… Čak i kada se ove titule steknu… Muškarci moraju da potvrđuju muževnost… Uspeh nije zajamčen….muškarci su bili voljni … Pravi je muškarac». U knjizi se nalaze fotografije reprodukcija Luja XIV- og i Baraka Obame. Dok čitam naglas, pitam klijenta da li i on sebe posmatra na ovaj način, čekam i dobijam potvrdan odgovor … I onda pitam u sebi: Kako to? Da li je to ono da mi imamo muški i ženski mozak? Jer svakako imamo hormonske razlike. Da li da svakog dana izdvajamo vreme za potvrđivanje svog pola ili mi to automatski poimamo i u skladu sa unutrašnjim vrednostima, a bez da puno razmislimo, popravljamo vlastiti Referentni Okvir? Jel to deo hedonizma? Da li je to opozit altruizmu? Da, evidentno da se rodne uloge menjaju ali i nekako paradoksalno ostaju iste. I gde tu dođe bliskost? Ili bliskost je baš tu kada sebi priznamo potrebu da budemo baš takvi i to sa baš takvom osobom.
Naime, kada vrlo obrazovana žena dođe na terapiju, ona često i na žalost, nije u miru sa sobom. Kada to saopšti partneru, ovaj traži i često dobije da ona prekine svoju terapiju. On ne želi da se njegova privatnost ili kognicija ili šta već- razmatraju/ dovedu u razmatranje- u kontekstu njenih dilema. I onda ova žena odustane od svoje potrebe.
To bude interesantno kada je muškarac tipa večiti dečak. I ona ga posluša. Eto šta sve odrasli/ punoletni čine da zadrže svoje Referntne Okvire. Onda sve drugo na makronivou nije neobično.
Kada žena bude “pametnija” I na terapiju dolazi u vreme vezano za obavljanje svojih radnih zadataka, onda njen rad na sebi ostane njen. Onda ona postojano napreduje u terapiji, čak I kada dolazi dva puta mesečno, jer nema ko da žvanjka jer vlastito zarađeni novac troši na sebe ili “neću da dam novac da mi neko kaže šta da radim”.