Готово стално се жалим, јер сматрам за грех, моју брзину/ брзоплетост/ немање времена- из које често проистичу неспоразуми, гафови, нешто што ме не чини задовољну саму са собом.
Данас у брзини умало да направим куршлус: Литургија је почела, касним, свеће се упале пре или после Литургије- тако су ме учили у предходној Цркви. Молим жену која лагано сваку свећу пали о кандило да ме пусти да ја запалим само прву, она ме игнорише и наставља. Улази жена из Црквене продавнице и главом ми показује да постоји и друго кандило. Смешна ја, у свом трчању, никада нисам ни видела да постоји још једно кандило. Крећем ка другом кандилу са свећама, а жена која је онако лагано палила свеће са кандила се окреће према мени и почиње јаким тоном да сам неваспитана, да ја њу реметим, зинух да одговорих , али изабрах : Извините. Она је настављала још гласније. Поново се извиних. И умало да јој се реванширам и кажем да се у Цркву не улази у хеланкама нити у утегнутој одећи, али, хвала Богу, све време некако сам у контакту са собом, прећутах и пустих је да исприча како се сви ми знамо из Цркве и да сви ми знамо…
Одох на исповест. То јесте мој проблем јер стално журим и у тој журби не видех да постоји још једно кандило или да ће та особа баш тако да одреагује. Да нисам журила не би се десило. До свештеника да се исповедим сам дотрчала, на шта ме је он подсетио, рекох да је иза мене жена са штапом која није хтела да стане испред мене, па да сам због тога потрчала. Испричала сам му како у журби постанем и горда и површна и не видим и свашта још. Свештеник је започео са одећом и својом мантијом и не знам како се зове онај део црквене одежде коју свештеник обуче преко мантије, када служи. И док га слушам пажљиво, јер отац Љуба дивно (беседи и) саветује, схватам да смо учили о – да одећа ипак чини човека. И у моменту сетих се како је директорка болнице за унутрашње болести тражила да особље или носи одело испод мантила или униформу. И сетих се како се ми, у ствари, облачећи се прпремамо да уђемо у ту неку нову улогу. И одлучих да спојим тај улазак односно облачење и свесну одлуку: нећу журити.
И била сам одушевљена оцем Љубом. Најзад је то што ми је требало „кликнуло“. Разумела сам шта ћу радити у будуће док не формирам нову навику.
Као и много пре, код оца Радомира на исповести, који је говорио о разлици бића особе и радње које особа обавља. Тако сам и тада разумела да све то нешто одлучујемо шта и докле је важно.
И данас са миром у души, уђох у Цркву после исповести, а после кући.
Свесност себе, свог понашања, својих мисли, својих осећања као и могућности избора сваког од побројаног- сматрам да је важно, и да ме је данас отац Љуба подсетио на то. Дивно. Хвала му за то. Хвала. Хвала.