Sve pomenute osobe i ponašanja su fikcija.
Ustajem da odem na Liturgiju i shvatam da nema tople vode, ali kako moje dete spava, ne tražim broj na netu za hitne slučajeve, odlazim u Crkvu. U povratku, na spratu nalazim Malu Stanku i kerušu Đurđu u razgovoru sa dve vremešne penzionerke: zašto zgrada nema toplu vodu. Pa sada je 11 sati, zgranuto shvatam. Ovo je kao preslikano, samo da je umesto Male Stanke mama Cveta. Nestvarno. Zar mladi nisu proaktivni? Zar mladi ne žele svoje izbore? Ne razumem svrhu dijaloga „šta je sa toplom vodom“ ni da stojim na spratu. Odlučjem da se vratim kući i da zovem Toplane ili Stambeno. Ljubim kerušu Đurđu u pametnu glavu, čestitam koleginici praznike, i odlazim.
Sutradan je partner od Male Stanke odbio da se javi. I meni je bilo svejedno. Pomislih kao Igre: Komšijska tračarenja, U maminim cipelama. I ok mi je. Svako ima svoj izbor. Jer i oni su meni ok s svojim izborima emocija, misli i ponašanja. Jer jedini način da ne učestvujete u takvom Strukturisanju vremena je da odbijete da učestvujete u repeptitivnim obrascima.