TEKST: Herodotove priče: Koji je čovek najsrećniji?

Krez je bio kralj Lidije i vladao je sa obe strane reke Halisa. On je prvi strani vladar koje je pokorio jedan deo Grka, te su mu plaćali danak. Pobedio je Jonjane, Eoljane i Dorane koji žive u Aziji, pa je hteo udariti i na Grke koji stanuju na ostrvima.

Nije imao brodova, ali njegovo bogatstvo je bilo veliko, te odluči da sagradi brodove i da udari na ostrvljane. Kada su bile gotovo već sve pripreme, kažu da je naišao u Lidiju jedan Grk sa ostrvlja i da je njega zapitao Krez:

-Šta ima novo kod Grka?

-Kralju, odgovorio mu je ovaj mudri Grk, naši na ostrvima, baš ovih dana, kupuju hiljde i hiljade konja, jer nameravaju da udare na tvoju prestonicu.

Krez pomisli da ovaj govori istinu, te zato reče:

-O, kada bi bogovi naveli ostrvljane  da na nas pođu s konjima!

Onaj Grk prihvati reč i uzvrati kralju:

-Kralju, ti bi, čini mi se, od srca želeo da ostrvljane na konjima napadneš na suvoj zemlji. I pravo imaš. Ostrvljani isto tako, odkako su čuli da ti protiv njih gradiš brodove, jedva čekaju da na Liđane udare na moru, pa da se osvete za sve one Grke koji žive na suvoj zemlji i koje si ti već pokorio.

Krez uvidi da ovaj čovek ima pravo, pa odustane od građenja brodova. Tako se on sprijatelji sa Jonjanima koji su živeli na ostrvima i sa svima ostalim Grcima preko mora u Evropi.

Iz prijateljske Grčke stigne mu jednog dana u pohode  slavni Solon Atinjanin. On je Atinjanima na njihovu želju dao mudre zakone. Teškim zakletvama zakleo je svoje zemljake da te zakone neće menjati bar deset godina, dok se ne uvere koliko su oni dobri. Da ne bi sam bio prinuđen da ukine koji od svojih zakona, krenuo je na put, pod izgovorom da želi videti ostale zemlje, i bavio se u dalekom svetu deset godina.

Krez ga dočeka u kraljevskim dvorovima, ugosti ga dva tri dana, a trećeg ili četvrtog dana potom naredi slugama da Solona provedu po riznici i pokažu mu sve što je veliko i skupoceno.

Razgledao je Solon divote i lepote u riznici Krezovoj. Kad se vratio svome domaćinu, zapitao ga je bogati kralj:

-Goste Atinjane, do nas je stigao veliki glas o tvojoj mudrosti i tvome putovanju i znamo da si video svet i obišao veliki deo zemlje. Zato želim sada da baš od tebe čujem jesi li video koga ko bi se mogao nazvati najsrećnijim na svetu?

Pitao je tako, jer se nadao da će Solon reći kako je on najsrećniji čovek. Ali Solon nije hteo mu laska nego je rekao po istini:

-Kralju, najrećniji na svetu bio je, koliko ja znam, Tel Atinjanin.

Kralj se začudi jer nikada do sada nije čuo za toga čoveka, pa ga upita brzo:

-Zašto misliš da je taj Tel najrećniji?

-Tel je, odgovori Solon, dok mu je otadžbina bila srećna, imao čestite sinove i video je kako su se svima deca rodila i sva ostala u životu. Bio je imućan, kad merimo srednjom merom, ali kraj života mu je bio vrlo slavan. Jer kad su Atinjani ratovali sa susedima svojim u Elevzini, došao je u pomoć svojima, pobedio neprijatelje, i umro vrlo lepo, pa su ga Atinjani na javni trošak sahranili onde gde je pao i ukazali mu sve počasti.

Pomisli Krez da će sad njega pomenuti bar kao drugog među srećnim ljudima i upita ga ko bi mogao biti drugi čovek posle onog najsrećnijeg.

Ali Solon mu reče:

-To su Kleobis i Biton. Oni su bili rodom Argivci, imanja su imali dovoljno, a pored toga toliku telesnu snagu da su u svim igrama odnosili pobede. Pripoveda se i ovo: O Herinoj proslavi u Argu trebalo je da se njihova mati svakako na kolima doveze do hrama. Ali volovi nisu s polja došli na vreme. Kako je vreme već poodmaklo, upregnu se madići sami u jaram, pa su vukli kola a na kolima im se vozila mati i tako su na kolima prevalili četrdeset i pet stadija, dok su stigli do hrama. Argivci opkole kola i stanu blagosiljati snagu mladića, a Argivke njihovu majku, koja je rodila takvu decu. Mati radosna zbog dela i salve njihove, stane pred boginjin kip i pomoli se da Kleobisu i Bitonu, sinovima njenim, dodeli ono što je za čoveka najbolje. Posle te molitve prinesu mladići boginji dar i pogoste se, a onda zaspu u samom hramu i više ne ustanu nego ostanu mrtvi. Argivci načine njihove kipove te ih postave u hramu u Delfima, kipove ljudi koji su bili najbolji.

Njima Solon dade, tako, drugo mesto sreće.

Naljuti se tada Krez i uzviknu:

-Goste Atinjanine, zar moju sreću smatraš za tako ništavnu da me nisi hteo uporediti  ni s prostim ljudima?

-Kreze, odgovri Solon, zar mene koji znam da je život prevrtljiv pitaš za ljudsku sreću? U dugom veku valja mnogo videti što čovek neće i mnogo pretrpeti. Sedamdeset godina je, po mom računu, kraj čovečijem životu. Tih sedamdeset godina imaju dvateset i pet hiljada pet stotina i šezdeset sedam dana, a nijedan od tih dana ne donosi isto. Svaki je drugačiji. Tako je, dakle, čovek igra pukog slučaja. Ja vidim da si ti veoma bogat i kralj nad mnogim ljudima. Ali ne mogu te nazvati srećnim, dok ne saznam da si svoj život srećno završio. Jer ko je veoma bogat nije srećniji od onoga koji ima za svaki dan, ako mu usud ne dosudi da život srećno završi uživajući svako dobro.

To se Krezu nije svidelo i on se hladno oprosti s gostom. Mislio je da je taj mudri Solon ipak lud, kada ga se ne tiče šta je sad, nego gleda svakoj stvari na završetak.

Tek što je Solon otišao, a Krez usni neobičan san. Pristupi k njemu neka utvara i javi mu za čudnu nesreću. Krez je imao dva sina od kojih je jedan bio nem, a drugi u svemu prvi među svojim vršnjacima. Ime mu je bio Atis. Za toga Atisa javi Krezu utvara da će poginuti pogođen gvozdenim šiljkom koplja.

Kada se Krez probudi, razmisli, pa se uplaši od sna.

Oženio je odmah sina da ga veže za kuću i mada je on obično bio vođ Liđana, više ga nikud nije slao. A strele i koplja i sve šiljato oružje koje ljudima treba za lov i rat, ukloni on iz dvora i nagomila u neke sobe, pa ih zaključa.

Baš kada se Atis spremao za ženidbu, dođe u Sard čovek Frižanin, kraljevske krvi. Pobegao je ovamo zbog ubistva.

-Čoveče ko si i odakle si došao iz Frigije i seo na moje ognjište? upita kralj Krez. I koga si čoveka ili ženu ubio?

-Kralju, odgovori begunac, zovem se Adrest, a sin sam Gordije, Midina sina. Nehotice sam ubio svoga brata, te sam došao ovamo, proteran od oca i lišen svega.

-Prijateljski si potomak, odgovori mu Krez, i prijateljski si došao, gde ćeš imati svega u izobilju, dok budeš u našoj kući. Trudićemo se da sve učinimo kako bi nesreću lakše podneo.

Nesrećni mladić je živeo od tada u krezovoj kući.

U to vrme pojavi se na Olimpu u Miziji veliki nerast. Dolazeći s gore nanosio je velike štete poljima. Mada su Mižani često išli na nj, ništa mu nisu mogli učiniti, nego su trpeli velike jade od njaga.

Dođu najzad Krezu mižanski poslanici, pa mu kažu:

Kralju, golem nerast pojavi nam se u zemlji. Želimo ga ubiti ali ne možemo. Molimo te zato, da nam pošalješ sina svoga i izabrane mladiće sa dosta lovačkih pasa, pa da izbavimo zemlju od njega.

Kralj se seti onog sna i zato im reče:

-Sina vam ne mogu slati ali  izabranih Liđana i sve što lovcima treba poslaću s vama dosta i naložiću onima koji pođu, neka što bolje nastoje da zemlju izbave od zveri.

Mižani su bili time zadovoljni. Ali dočuje Krezov sin Atis šta su molili Mižani, pa zažali što ga otac ne pušta u lov-

Dođe ocu i rekne mu:

-Oče, najveća milina i najveća dika bila je pre za mene da idem u rat i u lov da se proslavim. Sada mi ne daš ni jedno ni drugo, mada ja nikad nisam bio kukavica. Šta će ljudi misliti kakav sam ja, kad iz kuće ne izlazim, šta će o meni misliti i moja žena? Pusti me zato da idem u lov ili me uveri da je bolje ako ostanem kući.

-Sine, odgovori mu Krez, ne činim to zato što mislim da si kukavica, nego je jedna utvara prišla u snu k meni i rekla mi da ćeš biti kratka veka, jer ćeš poginuti od gvozdenog šiljka koplja. Zato sam i požurio s tvojom ženidbom i zato te ne šaljem sada u lov. Želim da te za života svoga spasem. Ti si mi jedini sin. Jer ovog drugog, koji je nem, kao i da nemam.

-Razumem, oče, odgvori mladić, da se brineš za mene posle takvog sna. Ali veliš da ti je utvara rekla kako ću poginuti od šiljka gvozdenog. Kakav to gvozdeni šiljak ima nerast, pa da se ti od njega bojiš? Da ti je utvara rekla da ću od zuba poginuti ili od čega drugog što je na zub nalik, trebalo bi da radiš ovo što radiš.Pošto se nećemo s ljudima boriti, pusti me.

Krez najzad popusti i dozvoli sinu da ide u lov. Ali da bi sina bolje sačuvao, posla on po svog gosta Frižanina Adresta i zamoli ga da bude čuvar njegovom sinu.

Pođoše tako lovci sa psima i kad stignu na goru Olimp, počeše tražiti zver. Tada onaj čuvar kraljevog sina, gađajući nerasta, promaši i pogodi samog kraljevića.

Kraljević Atis pade mrtav pogođen gvozdenim šiljkom koplja, te se tako ispuni san.

Kreza je smrt sinovljeva porazila i još više je jadikovao što ga je ubio baš onaj kome je on dao utočište, i koga je poslao da mu čuva sina.

Ubica je prišao Krezu i molio ga da ga ubije nad mrtvacem pominjući svoju pređašnju nesreću. Kad je Krez to čuo, bude mu Adresta žao, mada je i sam bio u tolikoj tuzi, pa mu reče:

-Platio si mi, goste, sve kad se sam osuđuješ na smrt. Nisi mi ti taj nesrećni kriv, jer si nehotice učinio, nego neko od bogova koji mi je odavno javio unapred šta se ima dogoditi.

Krez sahrani svog sina kako je dolikovalo.

A Adrest, koji je ubio prvo svoga brata, a onda sina svome domaćinu, kada su se ljudi razišli sa groba, videći da je najnesrećniji od svih ljudi za koje je znao, probode se mačem na grobu svoje žrtve.

Krez je dve godine žalio za sinom.

Dotle, u njegovom susedstvu, jačala je persijska država. Na presto je došao Kir i Persija je bivala sve veća i sve snažnija.

Zabrine se Krez zbog takvog susedstva, te odluči da pre nego se Persijanci mnogo osile udari na njih i učini kraj njihovoj moći.

Pre nego što će poći u rat, uputi on poslanike grčkim proroštvima. I sveštenica Pitija u proroštvu delfiskom odgvori Krezu:

-Razorićeš veliku državu ako udariš na Persijance.

Obraduje se tome Krez i nije dalje pitao proroštvo na koju to državu misli, na njegovu ili na Kirovu, nego je razumeo da će to persijska država biti razorena.

Ali reči proroštva ticale su se njegove velike države i Kir je odista u ratu imao više sreće, te je najzad doterao Kreza nazad do same prestonice Sarda.

Kir opsedne Sard i držao ga je u opsadi četrnaest dana. Pošalje najzad po vojsci svoje konjanike, te poruči da će bogato obdariri onoga ko se prvi popne na tvrđavu. Učini vojska juriš i prvi se pope neki Hiread po stenju koje je izgledalo neprohodno, ali je on, ipak našao puta, a za njim i drugi Persijanci. Kada se popelo mnogo njih, Sard je bio zauzet. Počeše Persijanci da pljačkaju grad.

Vide tad Krez da ga je sreća napustila.

Dogodi mu se onda jedna čudna stvar. Spomenuo sam da je imao sina kojije bio nem. U nekadašnjoj svojoj sreći Krez je činio za njega sve što je mogao, pa je i u Delfe slao poslanike da o njemu pitaju proroštvo, a Pitija mu je odgovorila:

-„Liđane, ti koji si mnogima kralj, budalasti Kreze, nemoj želeti glas da čuješ u kući svojoj. Da ti nem izreče sin: za tebe je bolje ovako. Jer će u nesrećni dan on prvi put prozborit“.

Kad su Persijanci jurnuli u Tvrđavu, jedan od neprijatelja, koji nije poznavao Kreza, htede da ga ubije, a Krez je gledao kako ovaj vojnik ide na njega, ali u svojoj nevolji nije ni mario za život. Tada onaj nemi sin njegov, kada vide Persijanca gde diže mač na njegovog oca, progovori od straha:

-Čoveče, ne ubijaj Kreza!

To je prvo progovrio, a posle toga je govorio za sve vreme svoga života.

Tako su Pesijanci zauzeli Sard i samog Kreza zarobili živa.

Kada ga Persijani uhvate dovedu ga pred Kira. A Kir naredi da se nagomia velika lomača, pa metne na nj Kreza vezana i četrnaest lidijskih  dečaka pored njega.

Dok je stajao na lomači, pade Krezu na pamet, iako je bio u tolikoj nevolji, kako mu je Solon, nekada Bogom nadahnut rekao da se niko ne može za života nazvati srećnim. I kada mu to na um pade, uzdahne on i tri puta zavapi:

-O, Solone, o Solone, o Solone!

Kada je to čuo Kir, zapovedi tumačima da upitaju Kreza koga to zove. Oni mu priđu i upitaju ga. A Krez je ispočetka ćutao ne odgovarajući na to pitanje, a posle, kad su stali navaljivati na njega, rekao je:

-Zovem onoga za koga bih voleo da je govorio sa svim vladaocima.

Pošto im je bilo nerazumljivo šta hoće da kaže, Kirovi tumači upitaju ga ponovo. Kako su navaljivali i dosađivali mu, ispriča im on za Solona. Dok je Krez to pripovedao, lomača se već bila zapalila.

Tumači ispričaju Kiru šta je Krez kazao, a Kir se seti da on sada živa predaje vatri čoveka čija sreća nije bila manja od njegove. Upaši se da će i njega možda stići zla sudbina, pa naredi da se ugasi vatra i tako pomilova Kreza i dečake koji su bili predani vatri.

Skine mu Kir okove i posadi sebi do kolena i mnogo ga je od tada cenio i poštovao.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*