На крају свих тражења мојих грешака у овим дешавањима, осећала сам се као пас из приче „Брза одлука: Када сам имао двадесет година, док сам чувао овце, нашао сам мало нејако штене.Онако мали ми се засвиђао, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања, Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам га вукао са собом, делио са њим шта сам имао. И псето је лепо напредовало. Људи из села су ме задиркивали, говорећи да је то вук, и да би требало да га убијем, јер ће се догодити велико зло.Како сам могао да их послушам, кад ми је срцу прирасло? Псето је постало кршно, велико, и када бих понекад нешто заборавио у селу, слободно сам га пустио рекавши да ми то сам донесе. Био је то врло паметан пас и помагао ми је у чувању оваца. Једног касно летњег….Одмах сам схватио шта се догодило… Ушао сам хладно, мирно у колибу и скинуо пушку изнад врата…Подигао сам лагано пушку, нанишанио у главу мог вука. Он се није ни помакао…Повукао сам обарач и он је пао…Можете мислити колико је било моје запрепашћење када сам између оваца наишао на три леша вука и једне вучице. Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао сам у звезду на небу…Од онда сам се некако повукао у себе. Речи су ми невољно прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Зато, није увек све како изгледа. Никада не процењујте људе и ситуације на основу онога што…“.