Sva pomenuta lica i radnje su deo fikcije.
Često klijentima skrenem pažnju na ponašnjanja koja s razlogom perzistiraju u njihovim porodičnim komunikacijama, a da toga nisu ni svesni…sve dok… Jer sva naša, često automatska, ponašanja potiču iz naših primarnih porodica. Nema „krivih“. Ni „pravih“. Posledica su odbrana. Tužno je da dugo ostajemo u tome. Jer to nam daje sigurnost, legitimnost ali i nesvesnu lojalnost predcima.
Objašnjavam preko priče o vekni mesa. Opisala istu. Sada primećujem iste u svakodnevnom kontaktu: baka Brkinica pa kći Aktivna pa Unuka/kći manifestuju ponašanja koje sam, u literaturi, nalazila kao ponašanje prednjih i zadnjih soba. U prednjim sobama se ponašamo poželjno, a u zadnjim radim ono što želim. Tako se Aktivna uvek javi roditeljskim komšijama kada su deca uz nju, a kada nisu- napravi se da ti neželjeni i ne postoje. Baka Brkinica deli savete/lekcje kako komšije da se ponašaju za stvari koje i sama radi drugima. I kći/ unuka drži mobilni i kao gleda u telefon pa ne može da se javi dok brat čestito prolazi i deluje kao da mu je neprijatno u toj situaciji, ali da zbog sestre ne sme da se javi komšinici.
Ili Mala Stanka. Ponekada potpuno ista mati Cveta. Iste rečenice, isti pokreti, isti glas. „Nemojte“. „Nemojte“- izgovarala je mama Cveta da se ne pozdravim sa kerušom Vukicom- nekada pre dok još komšija Stanko, legendarno pošteni normalikus u gradu i na visokoj poziciji, nije odselio u drugu priču. Danas je to:“nemojte“, „nemojte“-kaže kći Stanka da se ne pozdravim sa kerušom Đurđom. Tako neki dan upitah lika sa čijom se kerušom igra moja keruša, kako da razumem to „nemojte, nemojte“. Kaže da smatra da su to posesivne osobe.
Žao mi je da ne mogu da poljubim Đuđu. Ona tako lepo maše repom kada me vidi (Đurđa voli ljude). Kao i ona druga keruša koju sretnemo. Nema saveta. Kada vidim Stanku sa Đurđom, okrenem se i pobegnem da ne bih ponovo slušala “nemojte, nemojte“. Odreknem se lične radosti. Prihvatim da smo različiti iako ne razumem, ostavim i pustim.