Сва поменута места, радње, лица су фикција и немају додира са реалним особама, местима, радњама.
Он прича како ју је приметио због гестикулације, заволео је. И да је прекрасне фигуре и да је воли, али да је време да се брак заврши јер она је стално на својој чет породичној групи. Њима је одана и за њих има времена.
И прича и прича. И показује да му је све то важно али да постоје (его) границе. Она ћути и одбија да прича. Телесно се удаљила. Питам је да ли су некада учили о невербалном. Не, каже.
Причам им, на крају, причу о међусобном уважавању. Па причу о различитим погледима. Онда причу да неки наши избори постану иреверзибилни. Питам јер Он помиње „правити бебу“, да ли зна песму од Боре Ђорђевића: „улазим у тебе као у цркву“. И кажем да од тог посла нема ништа, ако је то тако. Јер, према Гешталту, потребна је „здрава агресија“ и кроз загрижај хране и кроз коитус, да би се остварио контакт. To није повреда, ни такмичење. То је апсолутно поштовање и уважавање обостраних потреба али на један квалитетнији начин.
Поздрављамо се. Обоје се рукују. Делују, и она, другачије него на почетку. Волим мој посао. И људи знају да су ми важни и посебни.
Верујем да нам свима, понекад, треба други угао гледања. Можда су ураво ови сусрети са Дететом у нама, начин да Одрасло Его Стање сагледа другачије.