… I onda sa zakašnjenjem shvatam, sirota draga žena je u strahu jer su u “strahu velike oči”. Tužno da ljudi danima i mesecima obnavljaju i održavaju svoje strahove. Kada se tome doda naša kulturološka potreba da gledamo druge, onda sve to bude baš nezgodno. …
I shvatam da kada sam u unutrašnjem duševnim miru, sve je u redu. Jer treba da mi je svejedno što ljudi dosledno i repetitivno praktikuju Priču o dizalici:
Jedne noći, vozač je shvatio da mu je u vožnji, upravo pukla guma a da nema dizalicu u autu. Ma, sve je u redu, tu u blizini živi moj frend Taj Itaj. On ovde ima kuću, sada ću otpešačiti, pomisli srećno. Noć je i on hoda sa sve manje poleta i počinje da vodi za/iz -mišljeni dijalog sa frendom Tim Itim. Reći ću mu…ovo. Reći će mi ono. Onda ću mu reći: ali ja sam za tebe… On će meni… I tako u toj sve žešćoj raspravi, stiže do kuće svog frenda Tog Itog. Lupa na vrata. Susreće se sa dva razdragana i vesela oka svog frenda. Ali počinje da urla: Uzmi svoju prokletu dizalicu!
Da. Da. Svi mi to često radimo. Zato se i sve ovo dešava u okolini.
Savet: Biti sada i ovde. „Moć sadašnjeg trenutka“ je bitna, smatram. Ne biti Spasilac. Gledati svoja posla.