Jutros postajem ljuta na sebe jer kasno ulazim u šumu. Tamo su već pomodari, sada etiketiram. One ili oni toliko glasno raspredaju o emotivnim psudovezama, o problemima i sukobima na poslu ili u porodici, da ih jasno čujem na daljii og 500- 700m. Žali se žena kako joj je sin rekao da ne viče a ona je odgovorila da ona, eto, tako priča.( Ni na sekund nije pomislila da možda može da izmeni jačinu svog tona). Uvek se iznova upitam zasto to ne rade na betonu ili na nekom drugom mestu. Jer šuma ima svoje zvuke i svoje boje i svoju kakvoću i svoju tišinu… A automatskim izgovaranjem, obično, istih tema, se sve to ne doživi. Onda je i šetnja koju, verujem, primenjujem u zdravstvene/ preventivne svrhe, uzaludna jer sem automatizama ništa se drugo ne dešava u njihovim pokretima. I što su, sledstveno automatizmu, nezainteresovani za druge ljude, šumske stanovnike- i na kraju za sebe, jer celog života rade iste stvari a očekuju drugo.
Savet: Dragana, ustani rano, to je pravi tajming da čuješ tišinu i osetiš onaj divni divni unutrašnji mir.