Стижемо на време али је једно седиште, иако је наше је заузето. Седе мушкарац, преко пута девојчицаи до ње жена са слушалицама у ушима. Праве се да као да је све у реду- јер за њих и нико други и не треба да постоји. Нема емпатије. Долази кондуктер и човек показује 2 карте, значи нема права да заузме и треће седиште. Дете је ТРИДЕСЕТПЕТ МИНУТА, и бројем 35 минута, брбљало заиста којешта а отац није заостајао у изговарању којекаквих афирмација и представи да су они супер другари и да се забављају на прави начин. Све време, заћутали нису, као да су у својој приватности и да је у возу дете једина потреба и радост путника у вагону. У неко доба жена мајка, са слушалицама у ушима, је прогворила: да, мени одговара, и то је било све. Као једна од оних полушколованих која је на –„имам семинар“.
Постаје иритантно што човек мора да бежи од оваквих представа. Или уђете у банку, ето родитеља са малим дететом- и сви очекују да се ред помери… јер дете је… и да живот свих осталих СТАНЕ јер нечије дете… Сморно. Неок. И не размишљање да ће то дете управо такав манир очекивати и од својих родитеља, али и школских другара, учитеља и наставника. Нико их није учио о краткорочним или дугорочним последицама њихове базичне неписмености, филозофиа Будалеса. Какво неваспитање. И родитеља- првенствено. Немање потребе да дете схвати да оно није хелиоцентрично, али и можда да људи имају своје животе и другачије потребе. Можда чак и да дођу до речи од блебетаве 5-6 година старе девојчице. Да ли ће дете тако и у школи да блебеће јер позитивне афирмације и дијалог који отац води са њом је неће спремити за жиот ни за школу. Који ликови. На жалост све је више таквих понашања. И онда људи крену да беже од њих и њиховог детета. Ништа им не кажу јер није популарно не одушевљавати се када 6-о годишнје дете блебеће 35 минута. Страшно. Куда плови овај брод?
Туторијал: Поменута девојчица је добољно велика и већ треба да има завршене „ семафор“-е и да је спосбна за емпатију, да разуме краткорочне и дугорочне последице, да свет није она и њена породица. То што је отац назива „Љубави“ је као да изговара „Шпорет“ или „Којешта“- нема емотивне резонанце и сама реч звучи шупље и неискрено, као „ манч- мелоу- похвала“. Међутим, најчешће постоји асиметрија у таквој породици, где је мајка главна а отац глуми мајку.Зато, како рече једна клијенткиња: „То је само код нас. Само код нас деца имају браду и бркове“.