A onda shvatam da Reks biva zatvoren u neku kesama umotanu žičanu kamuflažu, u tuđoj bašti nadomak zgrada, tako da pas nikog ne može da vidi i da psa Reksa niko od prolaznika ne može da vidi. I dragi Božji pas plače i cvili (tada pomislim da mu je Brka isčupao jezik) svaki Božji dan. Sada onaj je ukapirao da su ljudi u neokej stanju sa takvim ponašenjem prema psu pa ga u različita vremena smesti u tu improvozaciju.a u drugo vreme kod vulkanizera, isto, lovca. Ljudi su zvali najrazličitije organizacije za spasavanje zlostavljenih životinja i sve je ostalo na tome. Kažu: nedodoriv!
Zašto pas nije u Brkinom stanu? Jer Bibliotekarica ima stilski nameštaj, pa da ga pas ne ošteti. Jer kako bi u zagrobnom faraonskom obitavalištu, ponela ista u sebi, kada takvi mogu samo spoljašnji imetak da poseduju i razumeju. Razmene. Za ljubav i poštovanje najvoljenijih. Eh ipak smo mi u XXI veku, misli se.
A strahopoštovani Brka koji je, pričaju, sa službenim revolverom u neslužbeno vreme i za neslužbenu priliku, i usred naselja sa ljudima i decom, „oborio“ čoveka. Dalje, da je jednog svog predhodnog lovačkog psa „obesio“ pa su naišli posle dva dana i „skinuli“ psa sa drveta, pa je drugog još ranijeg lovačkog psa „ubio“. Tako da se čovek zamisli. I za trač i za neistinu, mnogo je. Tek ljudi ga izbegavaju a i nju.
I onda jednog dana kći Aktivna dođe na vrata da se žali jer „majka je nepokretna i ima visok krvni pritisak“. Ma nikako nije nepokretna, ide ona po naselju, radnjama, bavi se cvećem, sve tako „nepokretana“ i bolesna. Sada i kćer uvčači da joj bude mašica. Šta će sirota kći?
Da. „Bio jednom jedan“…
Tako je to kada neko nema u sebi, on ima potrebu da ima na i oko sebe. I to će proći. Kaže naš narod da „ničija nije do vijeka…“. Da i to će proći.Da otac je pričao „njena roba, njen dućan“. I to je lepo jer život teži životu.
Psihijatar i psihoterapeut