Kada skitnica u Britaniji pojmi da je jako hladno i da je preživljavanje neizvesno, priđe bobiju (policajcu) i opsuje ga (kažu da su britanske psovke poezija prema srpskim). Za „uvredu krune i države“dobije 6, i slovima šest, meseci zatvora.
Kada je ujak 1989 umro, ujna Mjurijel je očajna zbog njegove smrti, tiho progovorila:”Bio je tako kompleksan”. Ne razmišljajući, odgovorila sam: ”Da, svi oni”(porodica) su takvi”. Taj transgeneracijksi obrazac koji uprkos patnji opstaje i ima legitimitet testamentalnog zaveštanja ali na nekom predsvesnom nivou.
Neki dan u obližnjoj šumi vežba vojska a poneki šetac se ljuti: E baš su našli tu, zar na stazi itd. Žao mi je. Mene su učili da poštujem vojnika i vojsku i milicionera i policajca. Kako je odnos prema nama samima i prema polju/ima drugačiji u različitim kulturama. A koji je opet transgeneracijski.
I najzad evo transgeneracijeske priče koju često pričam klijentima u želji da ih utešim da nema pravih i krivih rešenja, već da su to bili arhaični momenti koji su TADA imali svoje kreatvno adaptivnu svrhu. ”Kći pita majku zbog čega seče veknu mesa sa obe strane kada je napravi. Ne znam, kaže majka, moja majka tako radi, kaže ne razmišljajući. Pošto je kći uporna, majka predlaže da pitaju njenu majku. Ni ona ne zna, i ona radi isto što i nena majka. I tako redom do poslednje žive majke u nizu koja kaže da seče veknu od mesa jer ”imam mali pleh”. Strasno! Sve te neabdejtovane majke sa ultramodernim plehovima i rernama.
Netraženi savet je pročitati fenomenalni vodič „Sentimentalna povest britanskog carstva“ Bora Pekić i „Crno jagnje i sivi soko“ od Rebeke Vest.
Psihijatar i psihoterapeut