ТЕКСТ: Умри Боже да ти видим пратњу или Српско име Порфирије или Верујем да је време да се поздравим са Црквом Бошкић Драшкић или „Сви су људи једнаки али су неки једнакији“ … или о понижењу, прихватању или бес или его границе- део први

Недеља је. И то недеља пре светог Николе, славе мојих предака. Одлазим на Литургију. Још мало је остало до Славе а свештеник није дошао да свети водицу . Питам другог свештеника а он каже да не може јер му је дата парохија која обухвата други део. Кажем да нам отац Миодраг није ушао у кућу десет година ни за славску водицу ни за васкршњу. И одлазим јер је то ТРЕЋЕ НЕ У ТОЈ ЦРКВИ: прво од свештеника Миодрага па од свештаник Николе а ово сада од последње постављеног свештеника у тој цркви. Некако не разумем свештенике из те цркве: Једни прописи за њих а за парохијане: среброљупци и кад те по једном образу а ти окрени и други па кроткост и послушање.

Када је отац Миодраг почео да „заборавља“ да дође код нас, ишла сам у црквену продавницу да питам, да кажем али залуд. Слала сам поруке и питала, али одговора није било. Онда сам отишла у надређену цркву и поднела писмену пријву да тражим другог свештеника и то тадашњег свеже постављеног Оца Гају. Тај свештеник је службено пребачен за Беч. Онда су ме вратили оцу Николи као старешини цркве. Отац Никола а сада прота Никола рече да ја „завађам свештенике“. И то је било друго НЕ мени као човеку, као особи, као родитељу, као јерејског унуци… Ипак уложола сам напор да послушам. Послушање је хришћанска врлина. Опет: за неке парохијане.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*