Недеља је. И то недеља пре светог Николе, славе мојих предака. Одлазим на Литургију. Још мало је остало до Славе а свештеник није дошао да свети водицу . Питам другог свештеника а он каже да не може јер му је дата парохија која обухвата други део. Кажем да нам отац Миодраг није ушао у кућу десет година ни за славску водицу ни за васкршњу. И одлазим јер је то ТРЕЋЕ НЕ У ТОЈ ЦРКВИ: прво од свештеника Миодрага па од свештаник Николе а ово сада од последње постављеног свештеника у тој цркви. Некако не разумем свештенике из те цркве: Једни прописи за њих а за парохијане: среброљупци и кад те по једном образу а ти окрени и други па кроткост и послушање.
Када је отац Миодраг почео да „заборавља“ да дође код нас, ишла сам у црквену продавницу да питам, да кажем али залуд. Слала сам поруке и питала, али одговора није било. Онда сам отишла у надређену цркву и поднела писмену пријву да тражим другог свештеника и то тадашњег свеже постављеног Оца Гају. Тај свештеник је службено пребачен за Беч. Онда су ме вратили оцу Николи као старешини цркве. Отац Никола а сада прота Никола рече да ја „завађам свештенике“. И то је било друго НЕ мени као човеку, као особи, као родитељу, као јерејског унуци… Ипак уложола сам напор да послушам. Послушање је хришћанска врлина. Опет: за неке парохијане.