СВЕ ПЕЧУРКЕ СУ ЈЕСТИВЕ, НЕКЕ САМО ЈЕДНОМ

Молим замислите сцену: Пре много година, професор нпр. Вирус је у уводу свог предавања за специјализанте психијатрије, тражио да специјализанти устану и минутом ћутања одају пошту преминулој докторки стоматологије из нпр. затворске болнице. Пацијент који је извршио тај чин је психијатријски пацијент, и „своје лекове је редовно пио“. “Био је у ремисији“. Дуго сам носила грч, јер је акт носио имплицитне информације. Онда сам тражећи посао отишла тамо на интервју. Питала сам о поменутом дешавању…
Заболела ме је скорашња информација, варила сам је два дана. Мени драга колегиница, хуманистичког факултетског базичног образовања, је искуствено повезивала страх са пројективном идентификацијом. Па то је опасно јер пацијенти … , помислих. Престала сам да причам. Окренем главу.
Често сусретнем школоване терапеуте из психотерапија, али и не о медицини или човеку, који се хвале како они „Скајпом лечим пацијента која има депресију и биполарни поремећај“ „долази ми на сеансе шизофрени…“, или „homocidne pulzije“, и онда се позову на психијатрицу код које иду на интервизију. Чак и факултети са хуманистичком орјентацијом, не дају ни праксу ни развој односа са људима са менталним поремећајима. На жалост, често се у име материјалног благостања фаворизују овакве недоследности. Све док се не понови да је психијатријски пацијент „у побољшању“ и са „терапијом коју редовно узима“ а све идући на разговоре са својим психотерапеутом, ушао у recidiv и онда ће (опет) бити „све печурке су јестиве, неке само једном“.
Оно што је лепо да сви имамо способност одлучивања. И да радећи на туђим его границама, макар пронађемо неког ко ће то за нас психотерапеуте (рад на себи је континуум, сматрам) и нама. Већина ће негирати такво „огранчење“ за себе. За себе ће задржати позицију моћи/експерта, недодирљивости и брижљиво ће избегавати све ситуације које то могу да демаскирају. Лепо је да су то, верујем, свесни избори (који имају своје последице).