Пре осам година сам се пожалила љубазној и насмејаној комшиници да моје одрасло дете каже да је њена усвојена улична керушица Мица Паметница боља мати. У следећем сусрету, осмехнуто пита:“Како Вам је Тутор?“ Када сам сретала чланове њене породице, реферисала бих јој: Срела сам Тутор супруга или срела сам Тутор јуниора исл. Онда је кошиница нас прозвала у Менторима. Тако је она сретала Менторче. Итд. Толико дуго нисам знала како се зове, ни чиме се бави. Неки људи имају ту лепу и једноставну комуникацију постојања. Увек се обрадујем када их видим и пожелим да будем таква.
У претрчавању ливадице да стигнем на Акатист сусрећем комшиниу како шета њихове псе Сениора и Јуниора. Размењујемо пар речи о деци и свакидашњици. Нпр. Александар (мислим да је пасторак) је паметан, вредан, за кратко време је постао директорова десна рука и заменик (да ли је баш то рекла?), пева у певници, све постиже, али тражи да му се принесе нешто сићушно. Е! Е! Е! Да, не љути се, „него шта ће му та мана“. Шта рећи на то? Можда то деца траже начин да кажу да смо им важни. Некако постајемо изгубљени у свакодневном трчању и заборављамо како да вербализујемо да поштујемо и да нам је тај други важан и потребан. Верујем да та комуникација има лековито деловање.
Малопре истрчава комшија са торбама, лаптпом и гитаром. Нестварно шта тај човек у 24 сата постигне. Једном недељно екипа из школских дана игра фудбар и направили су свој бенд па он свира гитару. Постајем љубоморна. Како он све то тако лако и брзо постигне. Нема седења на ловорикама, дремки и телевизорисања. Фасцинантно колико је полетан.
Дивно је да око нас постоје уникатни хвале вредни примерци. Само треба застати, и уочити драгоценост у мору свакодневних аутоматских рутина.

„ Život je kao vožnja vozom, sa svim stanicama, obilascima i nesrećama. Ulazimo u voz, upoznajemo svoje roditelje i mislimo da će zauvek s nama putovati, ipak oni će na nekoj stanici izaći, a mi nastavljamo putovanje bez njih. U voz će ući mnogi putnici, naša braća i sestre, prijatelji. Mnogi će izaći iz voza i za sobom ostaviti veliku prazninu. Za neke nećemo ni primetiti da su izašli. To je putovanje puno radosti, tuge, pozdrava na sastanku i na rastanku. Uspeh se sastoji u tome da uspostavimo dobar i iskren odnos. Velika zagonetka je: Ne znamo na kojoj stanici moramo izaći. Zbog toga živimo, volimo, opraštamo i dajemo najbolje, jer kada dođe taj trenutak kada moramo sići s voza i naše mesto ostane prazno, želimo da iza nas ostanu lepa sećanja, koja će nastaviti u vozu života. Želim da tvoje putovanje svakim danom bude sve lepše i da u prtljagu imaš vere, ljubavi, zdravlja, uspeha i novaca. Hvala svim putnicima u vozu mog života! Snažni ljudi znaju kako da svoj život drže u redu. Čak i sa suzama u očima mogu sa smeškom reći: Dobro sam.“
Лепота једноставног прихватања и бивања. И базична нит живота: имати „са собом“ праве вредности и велику уметност праштања људских и, пре свега, властитих несавршенстава.

Upravo videh našeg sveštenika, ide sa sveti vodicu za slavu. Ljubazno se pozdravismo. Dve godine nije dolazio da sveti vodicu. Pisala mu poruku da ga podsetim. Žalila se zbog drugog. Navikla sam se. Danas sam u miru sa time da smo mi jako različiti. Sa sigurne daljine mu na viber pošaljem lepe tekstove o veri, ljubavi, nadi. Nikada ništa nije odgovorio. (Činjenica je da vernici/e prepičavaju svoja slična iskustva, ali se pametno ne žale). Ako su visine priloga jedino važne, onda Bog deli pozicije/milost prema veličini priloga/ davanja? Naravno, postoje Božiji službenici i Bog. Već vidim koleginicu koja me grdi: ”Tako nevernici …”. U suštini sve je u redu. U Crkvu idem sebe radi i moje porodice. Na Službu odem, opet sebično, sebe i svojih radi, na Akatistu uvek, opet sebično, pored mojih važnih, upišem ime ponekog vozača GSPa koji putnike sačuva, neke kasirice sa osmehom, bolesne dece iz Tiršove koju … i nekih slučajnih osoba koji me dodirnu svojom emotivno toplom jednostavnošću postojanja. Volim da posle Službe ostanem u miru sa sobom u crkvenom dvorištu. Ne, ne ljutim se ni na sveštenika ni na sebe. Svi smo mi samo ljudi и svako sebe predstavlja svojim izborima. Ipak, to je komunikacija u kojoj se ne osećam lepo, pa sa pristojne distance postojim.
Kada se pomeri ugao posmatranja, neka ponašanja se mogu drugačije i u miru sagledati. To je ono što smatram važnim.

Na ulazu restorana, meni, prelepo drvo ruzmarina. Volim da ga vidim, za mene je živo u smislu dragog i odanog prijatelja. Molim ljude iz restorana da ga podignu i ponovo vežu za oslonac jer ga je nevreme oborilo. I oni kažu da, hoće. Moj odnos sa moji nečujnim prijateljem je da ga pozdravim ili očistim od vetrom donetih listova drugih biljaka, osetim prelepi miris. I tada obično prokomentarišem prolaznicima da sam (licencirani) psihijatar (i licencirani psihoterapeut).
Trećeg jutra, spremno sa klupkom kanapa i kućnim makazama, idem u uobičajenu jutarnju šetnju. I dalje je drvo na zemlji. Juče sam odnela kući i zasadila slomljenu granu. ”Parkiram” pse za ogradu. I lagano odmeravam, sečem kanap, vezujem drvo za pritku. Več zalomljena grana pada na zemlju. I dalje uvezujm drvo. Ne, nisam baš to znalački uradila, ali sam zaštitila drvo koje volim. Pomalo liči na kanap sa ruzmarinom, šalim se. Granu koja se odlomolia, pobodoh u zemlju, i dve manje grančice. Tako pričaju da sade ruzmarin, improvizacija na delu i na terenu. Skroz sam se unela u to. Sasvim u uvezivanje, da nisam čula glasove iz restorana, koji su me verovatno videli, ali nisu hteli da me obrukaju i kazu da nisam baš lepo uvezana ruzmarin drvo. Ili da idem i gledam npr. svoja posla.
Osećaj mira i ispunjenosti me drži dugo. Zahvalna sam jer sam mogla nekome da pomognem. To je tako lepo. Osećam se smireno. I zahvaljujem za datu mi mogućnost da pomognem, da imam novaca za klupko kanapa, da sam se setila i makazica. Tako je lepo učiniti nešto za svog prijatelja.

Изводим псе у прву јутарњу шетњу. Касним. Срећем комшију како синове „убацује“ у ауто, комшиницу која иде код лекара и говори полако и теже. И ето у видном пољу покисли леш мачке окренуте на леђа са „уједима“ врана, гаврана. Осврћем се и питам комшије да ми придрже поводце или да узму кесе из џепа моје јакне, да леш животињице склоне са тротоара. Рачунам, деца им се играју, унуци можда. Али не. Сви они (веома и јако) журе. Оно што ме је заинтересовало је став љутње који су баш сви ти људи имали када сам их молила у вези уклањања леша животињице. У некој од књига прочитах да је чувени виолиниста, за чије се скупе карте чека у редовима, као сарадник експеримента, свирао ујутру, на улаѕу у неки метро и да је зарадио тек неки бедни новчић а да га ужурбани пролазници нису ни препознали. Да, сви ми у својим мислима претрчавамо преко „Садашњег тренутка“. И тако стално у потрази и журби. Помало тужно изгледа. У повратку усред паркића између зграда леш мртве птице. Сада у видном пољу комшиница која метлом чисти спољни зид зграде у којој живи. Питам је исто. Неверица. Не знам да ли је увређена или и много љута: На шта она мени личи, она фина и вредна особа. Добих грдњу. Е то је баш cool.

Sastajemo se po drugi put za kratko vreme. Treba uložiti puno novca u nešto, što se ispostavlja, nije nikome jasno ni u jednom segmentu, jer čak ni završna cena nije upisana. Puno problema. Ljudi vole da veruju da su mirotvorci: Eto prosuta je „so na ulazu i so se čak raznosila po“ zgradi!!! „A neće čistačica to dva puta da opere.“ Nestvarno. Umesto da brinemo da se ljudi ne klizaju na vlažnom betonu, mi brinemo da ce čistačica ne naljuti. Onda mirotvorački priča kako je smorno kada ljudi nemaju keš kada ide da traži mesečni novac. A kada je predlagano da i ta uplata ide elektronski kao što idu sve ostale uplate, odbio je, nemoj reče tada. U ime većeg cilja ponovo oćutah. Nikako da se od tzv-gosn- broza (malo slovo) odmaknemo.

Божић и скуп људи који раде а некада и сарађују у простору симпа нормаликуса, која ме и позива: „свекрви је Божић“. Срећем различите терапеуте и терапеуте различитих праваца. За неке психотерапеутске правце раније не би смела да питам, али сада верујем у себе. Како је то интересантно. И поново застанем згранута како „обични“, без медицинског образовања људи, олако преузимају да психотерапеутирају психијатријске болеснике. (Да ли би они волели да имају такве интервенције на себи и за себе??). Чему психотерапија ако „он дође и оде: довиђења госпоја“. (Често имам и моралну дилему да ли да узимам паре или треба да радим социјализацију, корекције?? Има и друга, у мањој мери, дилема: психолози гешталт кажу отпор/креативну адаптацију негујеш, док ТА разликују три врсте отпора и сматрају да отписивање проблема се ради итд. Породична системска психотерапија, тражи експлорацију маладаптације система јер је маркирани само симптом. Увек размишљам са ког психотерапеутског правца почињем рад и коју секвенцу радим са ког психотерапеутског правца са особом која има менталних проблема). И док преко пута мене седи жена тако сигурна у своје познавање психијатрије, остајем дословно без текста:“Дође и оде и пре времена, довиђења госпоја“. Онда друга прича како је ишла у инострансво у пратњи психотичног психијатријског болесника, и са његовом породицом и код њих провела месец дана. Поново не могу да верујем! Па то је за породичног терапеута, пацијент је индекс пацијент. Каже психолога да је имала „страх за свој живот“. Згранутост и питам ко Вас је предложио/ саветовао? Како је то интересантно да ми у психотерапији радимо на туђим границама док су психотерапеути (пре)често, управо, омнипотентни без икаквих потврда за свој интимни доживљај!

Очекујем драгог вредног младог нормаликуса за помоћ око сајта и блога, звони мобилни, позвана сам на Бадње вече. Моја бивша шефица, колегиница од које још увек учим, позива. Њен отац високи официр неке давне приче је тржио да му супруга донесе униформу када је, сада држава, Хрватска одлучила другачије. И тада се шлогирао и сахрањен уз почасне плотуне. Сећам се како сам имала осећај да се цела једна епоха управо сахрањује.
Пуно касним, друштво је шаролико, познадосмо се госпођа „из Рузвелтове“и њен супруг Зоран. Она је једнако емотивно топла, драга док он, споља, делује као лидер у том односу. Колега Маре који никада није чуо за мене али ништа другачије ни о ранијм колегама. Како је то интересантно да нас на Медицинском не науче да будемо кооперативни, пријатни. Срећом ту су Бошко и Бошковица (чијег се имена на жалост не могу сетити). Бошковица покушава да премости моје непознавање људи и нуди разне теме. Лепа, драга, топла, једноставна. Помиње кћери, мачку којој је брижно трaжила дом, о џезу, о новогодишњем концерту. Док седимо у џез клубу и дискретна џез музикица се чује, сада сам већ довољно своја да могу да признам да ми разумевање џеза није јача страна. Драга Бошковица не коментарише мој гаф. Нуди ми другу тему. Неке људе је немогуће не волети. И да хвала Ти што постоје тако лепи и драги нормаликуси, та Бошковица и Зорановица.

Često posle Službe odsedim neko vreme u drvorištu crkve i onda se lagano vraćam kroz naselje. Nekako slike prate jedna drugu. Po pravilu prvo ugledam posvećenog roditelja i bebu kako se pogledom razumeju i podržavaju. I kao da nema nikog i ničeg do njih dvoje. A onda se u kadru pojavi drugi roditelj sa mobilnim i sa bebom, ova beba je obicno ljuta, ignorisana, nema konekcije pogledom, roditelj je fokusiran na mobilni. Tada poželim da kažem tom roditelju da će mu/joj biti žao izgubljenih trenutaka u kobajagi važnim komunikacijama. Prećutim. Pomislim, da, imaćemo dosta klijenata na psihoterapiji.

Sretnem i npr. Serjožu koji je centar sveta svojim roditeljima, ali koji u svojoj velikoj ljubavi ne postavljaju granice. Tako dečak spava kad hoće, ponaša se kako hoće, a otac ponosno komentariše prijateljima:“Vidi šta mi radi“. Radi ono što mu se može i što je naučio da je dozvoljeno. Već sutra u školi toga neće biti. A otac je u svojoj priči da je u teoriji jedno a u praksi drugo. Nikako da ljudi/ roditelji razumeju da je ljubav planska aktivnost i nije stihija. I da od nas roditelja zavisi koliko će dete biti prijemčivo za promenljiv mentalni stav i jasne fleksibilne granice.