«Seks je dečja igra, ali pol je ozbiljna priča. Nema ničeg jednostavnijeg na svetu nego što je postati pripadnik muškog pola. Dovoljno je da se rodite s XY hromozomima. …Nasuprot tome postati muškarac ili žena veoma je komplikovano i zahteva da se uloži trud. Kako je većina muževnih i ženstvenih osobina zadata kulturološki, a ne biološki, ni jedno ljudsko društvo ne kruniše automatski svakog pripadnika muškog pola za muškarca niti svaku… Čak i kada se ove titule steknu… Muškarci moraju da potvrđuju muževnost… Uspeh nije zajamčen….muškarci su bili voljni … Pravi je muškarac». U knjizi se nalaze fotografije reprodukcija  Luja XIV- og i Baraka Obame. Dok čitam naglas, pitam klijenta da li i on sebe posmatra na ovaj način, čekam i dobijam potvrdan odgovor … I onda pitam u sebi: Kako to? Da li je to ono da mi imamo muški i ženski mozak? Jer svakako imamo hormonske razlike. Da li da svakog dana izdvajamo vreme za potvrđivanje svog pola ili mi to automatski poimamo i u skladu sa unutrašnjim vrednostima, a bez da puno razmislimo, popravljamo vlastiti Referentni Okvir? Jel to deo hedonizma? Da li je to opozit altruizmu? Da, evidentno da se rodne uloge menjaju ali i nekako paradoksalno ostaju iste. I gde tu dođe bliskost? Ili bliskost je baš tu kada sebi priznamo potrebu da budemo baš takvi i to sa baš takvom osobom.

Naime, kada vrlo obrazovana žena dođe na terapiju, ona često i na žalost, nije u miru sa sobom. Kada to saopšti partneru, ovaj traži i često dobije da ona prekine svoju terapiju. On ne želi da se njegova privatnost ili kognicija ili šta već- razmatraju/ dovedu u razmatranje- u kontekstu njenih dilema. I onda ova žena odustane od svoje potrebe.

To bude interesantno kada je muškarac tipa večiti dečak. I ona ga posluša. Eto šta sve odrasli/ punoletni čine da zadrže svoje Referntne Okvire. Onda sve drugo na makronivou nije neobično.

Kada žena bude “pametnija” I na terapiju dolazi u vreme vezano za obavljanje svojih radnih zadataka, onda njen rad na sebi ostane njen. Onda ona postojano napreduje u terapiji, čak I kada dolazi dva puta mesečno, jer nema ko da žvanjka jer vlastito zarađeni novac troši na sebe ili “neću da dam novac da mi neko kaže šta da radim”.

Ili ovako nešto: Boraveći u Norveškoj u Bergenu decembra 2019, išla sam i u biblioteku gde su bili organizovani besplatni časovi učenja jezika za različite nivoe poznavanja. Imali smo zadatke da spremimo neki nama važan događaj, da govorimo o sebi, da prikažemo nama interesantnu knjigu. Ja sam spremila o knjizi „Naga pred voljenim“ Jan Vise-a. Žena advokat iz Velike Britanije prikazala je knjigu koju je napisala Mišel Obama. Toj priči je devojka iz Latvije koja je takođe učesnica edukacije i  fenomenalno (mislim ja) govori jezik, dodala da je jedan od supružnika Obama na svojoj drušvenoj mreži objavio ovu priču: Njih dvoje autom prolaze pored benziske pumpe i Ona kaže mužu da joj se nekada, kada su išli u skolu, čovek koji je vlasnik- udvarao. Onda On kaže da je mogla da bude supruga vlasnike pumpe a ne predsednika SAD. Ne, kaže Ona, jer ja bih onda njega napravila predsednikom SAD. Vau! Treba imati petlju da ovo objaviš i to automatski znači veliko samopouzdanje u sebe i u svoju rodnu ulogu.

Savet: Radite svoje večernje preglede dana. Gde Ste? Gde želite da idete? Znajte da ako sebe ne poštujete, neće Vas ni drugi poštovati.

Jutros postajem ljuta na sebe jer kasno ulazim u šumu. Tamo su već pomodari, sada etiketiram. One ili oni toliko glasno raspredaju o emotivnim psudovezama, o problemima i sukobima na poslu ili u porodici, da ih jasno čujem na daljii og 500- 700m. Žali se žena kako joj je sin rekao da ne viče a ona je odgovorila da ona, eto, tako priča.( Ni na sekund nije pomislila da možda može da izmeni jačinu svog tona). Uvek se iznova upitam zasto to ne rade na betonu ili na nekom drugom mestu. Jer šuma ima svoje zvuke i svoje boje i svoju kakvoću i svoju tišinu… A automatskim izgovaranjem, obično, istih tema, se sve to ne doživi. Onda je i šetnja koju, verujem, primenjujem u zdravstvene/ preventivne svrhe, uzaludna jer sem automatizama ništa se drugo ne dešava u njihovim pokretima. I što su, sledstveno automatizmu, nezainteresovani za druge ljude, šumske stanovnike- i na kraju za sebe, jer celog života rade iste stvari a očekuju drugo.

Savet: Dragana, ustani rano, to je pravi tajming da čuješ tišinu i osetiš onaj divni divni unutrašnji mir.

Na pominjanje da je Preminuli Zvaničnik životno ugrožen, sležem ramenima. Ne, ne želim zlo nikome, pa ni onome ko je činio/ čini zlo, jer ga sebi čini a po automatskoj šemi, koju u geštaltnu nazivaju kreativna adaptacija, u transakcionoj Adaptirano Dete i  u Sistemskoj Porodičnoj- Indeks Pacijent. Onda mi šalju i potpisane tekstove o Preminulom Zvaničniku. Ljude koje ja kontaktiram nemaju interesa ni za jednu od polarnosti koja se bavi pomenutim.

Ali prisećam se De Melove priče:

Bogougodnik umire i, naravno, odlazi u Raj. Tamo cveće cveta, potok žubori…povremeno ih poseti npr. Sveti Petar. I tada on- Bogougodnik izražava potrebu da upozna i drugu polarnost na Nebu. On bi u Pakao. Sveti Petar udari dlanom o dlan i eto, vec je tamo. A tamo su najlepše žene, najukusnija vina, divne vrste hrane … Posle nekog vremena Bogougodnika vraćaju u Raj. I opet potok žubori i ptičice… I on bi opet u posetu u Pakao. I opet mu želja bude ispunjena. I opet se vraća u Raj. I opet ptičice… pa se Bogougodnik brine da ne deranžira Svetog Petra, on bi da se preseli u Pakao. I opet: dlanom o dlan on je u Paklu, samo što je to sada kazan i vatra itd. Itd. Bogougodnik doziva: Hej šta je sada ovo? I dobija odgvor: Vidiš to je razlika između turizma/ koketerije i emgracije/ nepovratnog prelaza na neku drugu stranu predhodnog odnosa.

Ponekad ljudski izbori imaju takve posledice da izbora nema ili nema samodiscipline u startu izbora ili to je ta priča da ljudi kao maleni imaju ova ili ona roditeljska odobravanja. Zato su njihovi izbori kasnije, baš takvi. Verujem da svako od nas bude u situaciji da bira. Neki budu svesni pa čak i odbiju. Drugi prihvate. Smatram da je lepo što smo različiti.

Užurbano izadjoh iz mog ignorisanja negiranja postojanja „taštine praznine“, često dominantnih dečjih emocija straha i besa ili potencirane suverene informisanosti, i udjoh u taksi jer sam u stisci sa vremenom. Kad ono izazvah priču da je posao ka off- smeru, da je do 18, da …. I ostadoh pfaf.

Možda je vreme za ćutanja.

SAVET: Ne dovodite sebe u nemanje vremena.

Tokom ove godine pratilo me bljakično iskustvo i sa majstorima. Onda sam se promenila. Nova mašina za veš me je ispunjavala strahom, delovala je tako nedokučivo, meni tehnički nepismenoj osobi. Nekako stigoh do VAT servisa i prelepog ženskog glasa. Želim da Vam pomognem, rekla je. U dogovoreno vreme stigla su dva duhovno lekovita čoveka koja su mi objasnili da je mašina u redu ali da ja ne znam da čitam napisano. Čak ni novac nisu uzeli. Potpisah nalog da su bili. To što je mašina u garantnom roku ne znači da ne dam novac za dolazak. Ostajem očarana sa tako lepim ljudima u ovo smešno i čudno vreme.

Verujem da ljubav prema poslu i profesionalnost mogu da ulepšaju dan. Da želeći jedni drugima poštovanje, i dajući ga, činimo ovaj svet boljim. Ta komunikacija Ja sam ok i Ti si ok tzv ++, je lepota koju sam dobila ovih dana. I to me raduje i ispunjava poštovanjem. Dok hodam, zahvaljujem se u sebi.

Svi pomenuti dijalozi, osobe i dešavanja su fikcija.

„Volim da ljudima činim usluge, imam neku potrebu da me ljudi vole, ne znam zašto ali tako radim….“ „ … Setio sam se da Ste pričali kako skupite samo kaku od svog psa i ostavite kaku od drugog psa koja se nalazila tik uz sakupljenu kaku Vašeg psa“, u smislu da gledam svoja posla. I u tom momentu znam. To je baš tako jer nikada nisam imala psa u roditeljskoj kući, nema introjekta (nasilno progutane „koštice breskve“- uverenja) i moranija. Setih se da nije bilo introjekta tipa nećes uspeti: u vreme gužvi da neću da uđem u prepun gradski autobus ili da neću moći da prepešaćim Oslo i odem na posao i nazad. Da, i moja majka je volela da dariva svoju familiju. I ja često dajem ljudima ono što možda nije ono što oni žele a ni uobičajeni poklon. Ja poklonim knjige, voće, čak bi i ćevape i ražnjiće, a tek kasnije pomislim da svi ti meni dragi i važni ljudi imaju svoje/ uobičajene/ konvencionalne  načine izražavanja i primanja pažnje. I onda se postidim od moje nesmotrenosti. Umesto čokolade ili cveta…e baš sam derište. Jer mi često dajemo ono što smo nekada želeli da dobijamo, pri čemu često i ne vidimo osobu/ dete kojoj/kome poklanjamo. A nekada našim davanjem kao da inhibiramo snagu osobe kojoj dajemo, pa postanemo Spasioc, umesto da se ne mešamo. Neko to nazove i “nanošenje pomoći”.

Smatram da je važno da budemo sada i ovde kako ne bi automatski proživljavali (roditeljske/ predačke) introjekte. Usporiti i biti svestan sebe i često prekrsnih, prekrasnih ljudi oko sebe, koje vredi videti, baš kroz cvet i čokoladu.

Sve što je pomenuto u ovoj priči je fikcija.

Оче наш, који Си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје; да буде воља Твој и на земљи као и на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

„Господе да ми сачуваш унутрашњи мир, да ме научиш како да будем мирна, тиха, блага душа као што су анђели Твоји и Свети“. (Будимо смирени ради свог добра- Старац Архимандрит Тадеј, Златоусти 2010, стране 85, 94)

„Изгледа да ће ускоро толеранција да стигне до тог нивоа, да ће паметнима бити забрањено да размишљају, зато што то понижава осећања глупих. Булгарков“

„После разговора често сам се кајао, а после ћутања никад. Патријарх Павле“

Верујем да свако има право на свој референтни оквир и начин посматрања али и верификовања властите мапе. Затим да исто понашање не доводи до промене. Сматрам да је бивање сада и овде права мера учествовања у дијалогу.