„ Boja roze … sa previše roze gubimo mudrost, sve postaje sladunjavo, infantilno…“

 

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će dati Instituciju Upravnik zgrade

i Plata Upravniku Zgrade …

Sva pomenuta lica, radnje, mesta su fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama, mestima, dešavanjima.

Krajem juna 2021. , bivši upravnik zgrade Lula Mira, se žalio da su ga na poslednjem sastanku kućnog saveta, „napali“ Diverzantkinja i Brkizam. Sve je počelo par dana pre pomenutog poslednjeg sastanka Bivšeg Upravnika zgrade. Šetajući pse oko zgrade, viđeni su na klupici iza zgrade 93, da sede Brkizam i Diverzantkinja i nešto šapuću. Kako su Budalesu videli, tako su i ustali. Bivši Upravnik je, na stepeništu, pričao da su ovo dvoje bili u dogovoru. Te da je Brkizam savetovao da Diverzantkinja bude javni a on će tajni deo upravnika zgrade, jer on „ne sme“…

U ponedeljak izlazeći iz lifta, Brkizam u svom maniru, sasu da su poplavili njegovu kuhinju. Rečeno  mu je isti problem postoji  sa komšijama iznad. Odmah je izašla na net i našla licencirani servis i zamolila da hitno dođu znajući za Brkizmovu plahu narav i njegovu gospođu koja umire evo već 20 godina, ume da prema „izvorima“ „navije“ga. Ljudi su došli. Obišli su i pregledalai sve vodovodne instalacije. Utvrdili da je sve suvom i uredno i čisto održavano, i zaključili da mora da postoji problem u vertikali kuhinje. Sajlom su očistili i ispostavili račun na  16 000 dinara i rekli da iskopiram račun i podnesen upravniku zgrade jer se radi o vertikali. Dakle, bili su školovani ljudi koji se time stalno bave.  Na računu su naveli da se radi o kuhinjskim instalacijama vertikale i da se radi o cevi koja povezuje kuhinje u vertikali. Račun su napisali u tri primerka. Poslušala ih je i iskopirala račun i dostavila ga u sanduče sa napomenom od vodoinatalatera. Nije očekivala da budu saradljivi «vaš»upravnik i doupravnik, ali ni takav odgvor. Izgleda da poručuju da se, Diveryantkinja tј. „vaš“ upravnik i doupravnik Brkizam, razumeju i u kanalizaciju. Ilinka svakako nije vodoinstalater, ne znam čime se bavi/la, ali time nije. Ni on. Brkizam je penzioner DB a ne vodoinstalater, iako on po zgradi trčkara, za platu prazni vodu iz radijatora isl. On je čovek koji je tako razmišljao u DB da je sada rešio a takvim načinom, nastavi. On se sada razume i u vodoinstalacije i, veruje se, savetujue Diverzantkinju, koja smatra da treba da joj- Budalesi odgovori:“ne pada mi na pamet“ ( da stanari iz vertikale nadomeste deo troška- pretpostavqam da je to htela da napiše?) “ kažu nije UPITANJU vertikala već tvoje kupatilo (zagušenje)“. I tako, oni eto postaše i stručnjci i za kanalizaciju i vodovod. Ipak, nije bilo ni drugo očekivati od dvojca Diverzantkinja-Brkizam, čak ni da se zahvale jer je Budalesa unapred uplatila novac za zgradu za celu 2022..Slikala je “vaš” upravnik komentar na kopiji računa, i razdelila na Novi Beograd, Pariz i na naselja u okruženju. Jednoglasni su bili da je primitivizam. Pa ipak, bilo je tužnjikavo. Ona je imala finog supruga koji je bio gospodin i ima finog sina advokata, i oni su drugačijeg manira (bio suprug).

Sva pomenuta lica, radnje, mesta su fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama, mestima, dešavanjima.

Savet: I to će proći. Narcistička adaptacija je vlastohlepna pozicija i kreirana je kao nužno zlo u vreme vlastite nejači  a radi preživljavanja. Ne vređa osoba sa narcističkim poremećajem sagovornika, ona se samo  projektuje. Ništa novo. Pomalo sam bila tužnjikava zbog manira „Filozofije palnke“(Konstantinović-Filozofija palanke) i  ovog palanačkog manirizma, ali to je već viđeno. Ništa novo. Ili kako bi to komšinicina majka rekla: „Čudno je vreme došlo: Telefon bez tipki, hleb bez motike, pivo bez alkohla, duvan bez nikotina, kafa bez kofeina, zima bez snega, leto bez sunca, veza bez ljubavi, brak bez obaveza, ljudi bez mozga“.

“Želim Vam u  svakoj Novoj godini dane pune običnih čuda…

Šoljicu kafe koju niste morali sami da skuvate…

Neočekivani poziv od starog prijatelja…

Dan pun malih stvari u kojima uživate…

Dobre pesme na radiju…

Ključeve baš tamo gde ih tražite…

Dan sreće i sitnica koje vam daju osećaj da se Bog smeši na vas, da vas čuva jer ste posebni..

I da, želim Vam mnogo ljubavi.”

Покојни родитељи су у свом дому имали Библију, Талмуд, Куран. Неговали су читање.

Одлуку да и ја купим и почнем да читам Библију сам добила од протестантског свештеника који је написао лако разумљиву књигу.

Од Аните чух за Псалтир. Иза покојног оца је остало доста молитвеника па сам понекада скупила снагу,  да на пример деци без родитеља, понудим Молитвеник.

Од Аните сам добила препоруку за почетак читања православне литературе. Биле су то дечје књиге руских свештеника.

Од Аните, такође, добих инфо да ће свештеник Милош Весин држати предавање у другој цркви и тада купих његову књугу о кривици. Издао је свештеник још књига али сам ја само за ту имала пара, иако су све књиге биле снижених цена а поводом свештениковог посећивања поменуте цркве.

Од оца Александра из Жарковачке цркве сазнах да постоји опсежна књига о лечењу, а другу са сличним садржајем видех у излогу књижаре.

Најзад, преко отворених врата која негујем са клијенима, сазнах ог клијента који је дете из „мешовитог брака“ за  једноставне књижице руских аутора о негативним емоцијама и о проблемима на путу духовног живота и њихово превазилажење.

Данас, девет дана од Божића, чинодејствујући свештеник је приповедао о Православној етици, уџбенику за четврти разред средње Богословске школе, па о Писмима Аве Јустина. Замислила сам се над својим бројним недостатцима. Писма су мени била читњива и јасна. Била сам захвална за нову информацију.И било ми је драго да слушам проповед.

И тако је неко или нешто доносило информације. Радовала сам се и захваљивала људима који су ми саопштавали о литератури.

.Сва поменута лица, места, радње су случајност и немају никакве везе са реалним догађајима и људима.

Причали су да је некој болници неки техичар ухваћен да чини радњу коју није смео. Онај ко га је пријавио колегијуму је би изложен подсмеху а техничар је добио бољу позицију. Само наклапања?

Пре много година питала сам другарицу у Ослу, како је добила и посао и стан у истом центру. Рекла је да је најважније бити „добар“ да послодавцем а да је мање  важно како обављаш посао због кога си у радном односу. Или је то само погрешно присећање?

Моја предпостављена из Осла је говорила о критичној маси истомишљеника ради евентуалне корекције. Или сам заборавила?

Онда је разумљиво. И мој смешни и небитни случај. Шта ако ми забране да идем у ту другу цркву? Можда ћу као комшија од преко пута: његову жену су сахранили уз трубачку музику и без свештеника (јер је био брозов столар који је „ летовао на Корчули са бебиситеркама за своју децу“, па су се та деца одселила у Италију и у Канаду).

Са друге стране отац је, понекада као и његов отац задиркивао баку- попаију да би она да је владика …. да ли је то моја бака Надежда кој интројект?

Сва поменута лица, радње, места су случајност и немају везе са реалним људима, местима, догађајима.

 

Сва поменута лица, места, радње су случајност и немају никакве везе са реалним догађајима и људима.

.

Сва поменута лица, места, радње су случајност и немају никакве везе са реалним догађајима и људима.

Веровала сам у Господа и у Богомајку. Сада сам имала и „доказ“ ако је то уопште било питање  „доказа“.

И данима ходам и разговаам са собом о прихватању, опроштају, о извињењу, о милости Богомајке и њеног сина. И ноћу се будим. И читам Молитвеник и читам Псалтир. Зашто нисам наставила да окрећем и други образ? Да ли је требало? Сумњала сам у себе и у своје право да будем виђена као људско биће и члан цркве. Онда се присећам  како је пре него је свешеник Никола дошао у ову цркву постојао хор, које је расформиран његовим доласком. Од чланице госпођа Аните, тог таквог хора где је диригент, такође, био на буџетском трошку, и од њене пријатељице Славице сам учила о благотворности редовног читања Псалтира. Училе су ме најделотворнијој молитви- њих две. Не, ниједан свштеник из ове цркве није имао времена да подучи ни тада ни каснје. Након доласка свештеника Николе, није било дозвољено окупљање и разговори о вери- у црквеном дворишту. Постављен је Отац Гаја, је био човек са којим се могло разговарати о вери. Добио је премштај за Беч. На то место је постављен Отац Драган. Била сам, и још увек захвала Анити јер ми је слала мејлове са духовним садржајима са пропрведима, углавном из Жарковачке вркве која је имала вечери беседе, угостила оца Милоша Весина…

Тако сам данас саветовала клијнеткињу да набави Молитвеник и Псалтир и да крене дан по дан да живи са губитком и тугом која јој се десила. Било је пуно бола у њеној причи и описа како су ти тамо једнакији од других једно радили а друго причали… О свом болу. О болу породице. О губитцима. О хроничним болестима. О четворомесечном умирању родитеља. Слушала сам. И слушала.

Шта ја њој саветујем?- питала је. Да набави ове две црквене књиге и да чита и да лагано кренемо ка тражењу и налажењу душевног мира и прихватања да се то догодило и опроштаја и за неопростиво. Причала сам да је Отац Влада на Литургији рекао „Небеска психологија“ и да у тој таквој психологији постоје, верујем, зашто су „дедови јели кисело грожђе а унуцима трну зуби“, да ће се можда неким чукунунуцима можда вратити то што су њенима урадили. Или, да само нађе свој душевни мир и са тиме можда другачији угао гледања и да себе престане да рањава са болом и губитком.

Свештеник Миодраг у недељу пред светог Николу,  говорио параболу о Добром Самарићанину. Умео је да каже дивне проповеди. Умео је да разгрне моју љутњу на фамилију на исповести. Али не, он није долазио код нас. Презирао је, верујем, наше животињице, и верујем мене. И данас је тога мен било доста. Нисам желела ни мрву тога више.

Остатак дана сам радила на прухватању да људи имају право да неће да дођу, да други свештеник исто има право да се позове на црквену хијерархију. Али да и ја имам право да прихвати али и заштитим своје его границе.

Писла сам стручне радове указујући да и Црква учествује у духовном излечењу. Читала религијске исцелитељске књиге. И онда сам у недељу,  једноставно, прегорела. Било је доста.

Тражила сам начин да себе  и своје его границе заштитим. Отац Тадеј је писао да су Румуни у другом рату мало пострадали јер се нису опирали. Некако сам протеклих 10 година веровала у чуда. А онда у недељу више нисам желела да будем на тај начин у таквом односу са тим свештеницима. А опет није постојао адвокат за људска права. Ни могућност изабраног свештеника. Па ипак, на исповедима је било јасно где паства  жели.

Онда сам читала верске књиге како бих себе научила. Па моје стручне. Било је тешко да прухавтим да сам тако ништавна као људско биће и да нисам заслуживала… Није било баш никога коме да се обратитим. Ово је трајало дуго дуго. Цели десет година. И имало је тенденцију да се настави. Одбијала сам да чујем глас разума: Када би прота Никола дозволио да парохијани имају изабраног свештеника, многи од њих би остали без свог екстраприхода. Ни један старешина цркве не би себи тако нешто желео. Ми парохијани, ако су били безбојни као ја,  били су потрошна роба.

Боловала сам и још увек болујем. Зар родитељ не треба својим примером да пошује децу, парохијане. Или наша црвка негује систем Двоструких порука које су нарочито погубне за децу и утичу на развој озбиљних менталних болести. Та двострука правила, као у Орвеловој Животињској фарми “Сви људи су једнаки, смо су неки једнакији него други“ у почетку збуњују а онда „више пута поновљена лаж постане истина“. И онда се дете/ човек више не пита већ то прихвата као истину.

У уторак а пред св Николу, изађох из зграде да одем на посао. Налетех на свештеника Миодрага који је пошао у зграду, где ја живим, верујем да свети водицу за Светог Николу, али се није ни најавио телефоном нити је, изгледа, имао намеру да дође код нас. Зауставио се и као разговара где сам пошла и када се враћам. Зна он да доколичари седе на прозорима. Па ето. Испоштовала сам, иако…

Много пута сам виђала свештеника Миодрага у насељу и у згради у којој живимо- верујем,  да свети водицу. Јер и сам је становао у насељу. Просто могло му се да неће да дође а прота никола га је здушно подржавао. Зато сам знала да одем у цркву која је раније покривала ову регију. На задушнице. На празнике. Некако је тамо било све другачије. И исповест. И људи. И савет уз исповест. Није било хорског опроштаја. Свако је могао да каже и добије одговор. И никада се свештеник није извињавао за пре почетак Васкршењег поста да би наставио да превиђа парохијене и чини исте радње. Чему онда опроштај? Нека га не тражи. И то ће му бити прихваћено.

Тек схватих да тамо у ту другу цркву могу само инкогнитно јер је свака црква имала своју парцелу и свештеницима је било све једно шта и како се који свештеник понашао према пастви. Тако да, она жена, шамар по једном па и по другом образу је била у праву. Нешто као „кадија те суди, кадија те тужи“. Само тај део парохије, где живим, је огроман, и издељен у три групације, па можда треба већи број свештеника? Тражила сам утеху, савет, прихватење, најзад и себе и права да се заузмем за себе, јер тако и учим људе. Читала сам и духовне и световне књиге о бесу, о прихватању, о опроштају, читала Молитвеник и Псалтир. Изнова и изнова. Нисам спавала. Шта радити? Где да сечем славски колач? Не ваљда на истом месту као протеклих десет година.

Недеља је. И то недеља пре светог Николе, славе мојих предака. Одлазим на Литургију. Још мало је остало до Славе а свештеник није дошао да свети водицу . Питам другог свештеника а он каже да не може јер му је дата парохија која обухвата други део. Кажем да нам отац Миодраг није ушао у кућу десет година ни за славску водицу ни за васкршњу. И одлазим јер је то ТРЕЋЕ НЕ У ТОЈ ЦРКВИ: прво од свештеника Миодрага па од свештаник Николе а ово сада од последње постављеног свештеника у тој цркви. Некако не разумем свештенике из те цркве: Једни прописи за њих а за парохијане: среброљупци и кад те по једном образу а ти окрени и други па кроткост и послушање.

Када је отац Миодраг почео да „заборавља“ да дође код нас, ишла сам у црквену продавницу да питам, да кажем али залуд. Слала сам поруке и питала, али одговора није било. Онда сам отишла у надређену цркву и поднела писмену пријву да тражим другог свештеника и то тадашњег свеже постављеног Оца Гају. Тај свештеник је службено пребачен за Беч. Онда су ме вратили оцу Николи као старешини цркве. Отац Никола а сада прота Никола рече да ја „завађам свештенике“. И то је било друго НЕ мени као човеку, као особи, као родитељу, као јерејског унуци… Ипак уложола сам напор да послушам. Послушање је хришћанска врлина. Опет: за неке парохијане.

„Човек је личност у заједници- по слици Свете Тројице- у слободи и љубави, што су бићестворни елементи човека.То је само биће њогово. Човек значи слобода, а слобода- љубав. Човек као личност може да се одржи, постоји, функционише, општи- једино када је слободан и када слободно воли…“

Како ово изгледа емотивно топло. Драго ми је да сам ову књигу поклонила себи. Тако је лепо када ме нешто као ово подстаке да будем боља особа, надам се.