Сва поменута места, радње, лица су фикција и немају додира са реалним особама, местима, радњама.

Он прича како ју је приметио због гестикулације, заволео је. И да је прекрасне фигуре и да је воли, али да је време да се брак заврши јер она је стално на својој чет породичној групи. Њима је одана и за њих има времена.

И прича и прича. И показује да му је све то важно али да постоје (его) границе. Она ћути и одбија да прича. Телесно се удаљила. Питам је да ли су некада учили о невербалном. Не, каже.

Причам им, на крају, причу о међусобном уважавању. Па причу о различитим погледима. Онда причу да неки наши избори постану иреверзибилни. Питам јер Он помиње „правити бебу“, да ли зна песму од Боре Ђорђевића: „улазим у тебе као у цркву“. И кажем да од тог посла нема ништа, ако је то тако. Јер, према Гешталту, потребна је „здрава агресија“ и кроз загрижај хране и кроз коитус, да би се остварио контакт. To није повреда, ни такмичење. То је апсолутно поштовање и уважавање обостраних потреба али на један квалитетнији начин.

Поздрављамо се. Обоје се рукују. Делују, и она, другачије него на почетку. Волим мој посао. И људи знају да су ми важни и посебни.

Верујем да нам свима, понекад, треба други  угао гледања. Можда су ураво ови сусрети са Дететом у нама, начин да Одрасло Его Стање сагледа другачије.

Сва поменута места, радње, лица су фикција и немају додира са реалним особама, местима, радњама.

Знаш оно, о да спасим и да буде бар једно стабилно примање… Сетих се блог текста са почетка сајта, о некоме ко је своје потребе стављао иза туђих. Па ево, има став о томе да ако нам људи експлицитно не траже помоћ да то не радимо.  У супротном, смо у позицији Спасиоц. Постоји могућност да почнемо да жвањкамо о томе, и тада смо Прогоноц. И на крају постанемо Жртва. – Верујем да Ти то већ знаш. Међутим, сви понекад утрчимо у аутоматизам. Некако се и ја зауставим над реченицом да љубав није стихија.

„Uvek mi je bilo malo prijatelja, imao sam ih malo, a imam ih sve manje. Kada čovek prelista ceo svoj život, vidi da je samo jurio za ljubavlju i da ništa više nije radio.

Uzimamo male zalogaje za ogromnu glad koju osećamo prema ljubavlju. Čoveku uvek fali čovek“.

Milan Lane Gutović

Сва поменута места, радње, људи су измишљени и немају никакве везе са реалним људима, догађајима, местима.

Сретох познаницу из цркве. Кажем да се солидаришем са птицом која лежи на јајима у жардињери, и да се и ми смрзавамо. Рече да је имала два пута исто: птицу на јајима на тераси. Једном, у неко ово време. Па како је бринула за птицу, ушушкавала је, дохрањивала.

Хвала. Хвала. Хвала. Сада је моја брига  била некако другачија. Разумех да нисам погрешила. Хвала за информацију и искуство. Тако, Одрасли може да се информише, наравно, ако жели.

Сва поменута места, радње, људи су измишљени и немају никакве везе са реалним људима, догађајима, местима.

Реченицу из наслова изговара на пример Србин је једног подручја где се подразумева да жена мора …  Подручје је на југу. Е, па та невероватна и дивна жена, па имала је у прошлости- не њега. Авај. Дуго времена смо патили и дискутовали шта је заиста важно. Присетих се: да можда погледате филм „Бановић Страхиња“. Ахахаха- какав смисао за хумор имате, је одговор мушкарца са контаминацијама Одраслог.

Исту реченицу изговара особа којој је тегобан живот. Разговор иде у смислу да би та млада ососба да … Покушавам да изгледам крајње необавезно и одмахујем руком: Ма хајте, не долазите на терапије и кажете да Сте лоши са средствима и да и Ваша фамилија има исти проблем. Овим поступком би да све ставите у велики трошак. Имате ли Ви представу колико је то скупо? И опет: ахахаха какав необичан смисао за хумор имате.

Смех као механизам одбране, представља лековит помак и кретање ка оздрављењу. Необавештен Одрасли често не успева да прнађе информацију којом се настало стање, лако може погледати и решити.

Сва поменута места, радње, људи су измишљени и немају никакве везе са реалним људима, догађајима, местима.

Сва поменута места, радње, људи су измишљени и немају никакве везе са реалним људима, догађајима, местима.

Путујући на север, присећала сам се да су то вредни, радни људи који верују у договор и пословност. Рођака Јасна написа да су они помало склони завршавању живота на свој начин. Да постоји већи број самоубиства. Присетих се да јесте тако.

И питала сам. Онако како учим људе да питају. Становнике. Били су непријатно изненеађени: То нема везе са њима. То су неки који ето дођу у то неко насеље и тамо се то …- рекоше ми уз питање када одлазим. Помислих да је могуће да је случајни узорак саговорника, које сам питала, био са својом личном историјом и дешавањем кога нису желели да се присећају? Онда се појавила психијатрица из околине. Рече да су: то тренутни избори те да нису нешто битни. Климнух главом у знак да је пажљиво слушам. Нисам желела да направим непријатност. Колегиници сам се, свакако, представила још на почетку, замолила сам за контакт. Дала ми је мејл и никада није одговорила на исти. То су биле две поруке да … . Јер све је у реду.

Сва поменута места, радње, људи су измишљени и немају никакве везе са реалним људима, догађајима, местима.

„ Boja roze … sa previše roze gubimo mudrost, sve postaje sladunjavo, infantilno…“

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će dati Instituciju Upravnik zgrade

i Plata Upravniku Zgrade …

Sva pomenuta lica, radnje, mesta su fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama, mestima, dešavanjima.

Krajem juna 2021., sada već, bivši upravnik zgrade se žalio da su ga na poslednjem sastanku kućnog saveta, „napali“i Diverzantkinja- koju je upravo on slao da sakuplja novac od vrata do vrata, i Brkizam sa kojim je zajedno čistio sneg. Sada su ga Diverzantkinja i Brkizam teretili da se „blagajna mora preuzeti“ „nemoj sama“ naređivao je, navodno, Brkizam Diverzantkinji. Tako je pričao Bivši.

Sve je počelo par dana pre. Šetajući pse oko zgrade, vidim da na klupici iza zgrade 93, sede Brkizam i Diverzantkinja i nešto šapuću. Kako su me videli, tako su i ustali. Bivši Upravnik je, na stepeništu, pričao da su ovo dvoje bili u dogovoru. Te da je Brkizam savetovao da Diverzantkinja bude javni a on će tajni deo upravnika zgrade, jer on „ne sme“.

Nalepih cedulju, na ulazna vrata, da naprave tekući račun za uplate za upravu zgrade.

U promotivnoj akciji čišćenja papira ispred zgrade. sabraše se njih dvoje. Pridružio im se Vlaho, za koga je Brkizam izgovorio „kao da je moj“. Vlahova tašta je veselo od negde odozgo odgovarala da ona nije „gazila nju“ćerku. Onda je Brkizam, videvši me, pitao Diverzantkinju za „tekuči račun zgrade“.

Pre dve tri nedelje, 20 sati nije bilo tople vodu ni informacije na ulaznim vratima. Zvala sam, od ranog jutra, toplane, komunalnu policiju, policiju- niko nema pojma ni kome se obratiti sem „upravniku“. Od vrata do vrata, reče komšinica da je juče … pa Brkizam „poplavljuje komšije ispod pa zato je majstor juče bio“ i nemamo toplu vodu. Ne razumem. Nema informacije u prestonici- o toploj vodi.

Šta čovek može sem, da prizna svoju nemoć i poraženost. I da je prihvati. Učili su nas da postoje promenljive ali i nepromenljive situacije. Bivšem sam rekla da će dvojac Diverzantkinja- Brkizam da prođe. Verujem da ću se naviknuti da živim i bez tolpe vode i bez bazične informacije / i sa otvorenim ulaznim vratima zgrade, i da plaćam takvu Instituciju Upravnik. Postavih cedulju: napiši / javi za toplu vodu, ali je ista nestala. Pitah komšije drugih zgrada, kažu da se piše informacija! Posedovanje samo ego stanja Dete i Roditelj zahteva kompleksan pristup, u ovom slučaju distanciranje. Da li je funkcija Upravnik zgrade, lično li neutralno lice? I tako. Nakon nove akcije „grupno i zajedničko čišćenje…vaš uprvnik“, počela je Upravnik da zatvara prozore na stepeništu sedmospratne zgrade a da širom otvara ulazna vrata po ceo dan. Ipak iz nuklearnih porodica ponesemo sve. Nestvarno. Nestvarno. Nestvarno.

Sva pomenuta lica, radnje, mesta su fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama, mestima, dešavanjima.

Устајем рано и свашта нешто завршим и будем поносна на себе јер свашта посвршавам. Да ли је то гордост? Верујем да јесте. Али пре 16 сати данас нисам тако размишљала. Јер прошетала сам керуше довољно рано да и она која још није стерилисана, не доведе у напаст неког пуштеног мужјака. Залила сам рузмарине. Сипала воду птицама иза зграде. Ставила зрна пшенице и воду за птицу на тераси која лежи на два јајета. Дала уличним мауовима храну и воду. Отишта да купим таблете против паразита за керуше. Дала по шаку хране уличним псима које ујутру сретнемо. Свратила у продавницу по грожђе за у Цркву, за данас. Истуширала се у страху да сам пропустила Литургију јер сам видела да је служба у Цркви Св. Николе почела у осам. Или нисам разумела? Тако у свом том трку опрах грожђе па у цркву. И већ размишљам да имам да учим за час сутра, да имам да бојим за средину септембра. И да вучем књигу која ми се јако чита. Јесам пазила на Литургији. И свеће пре Литургије купила и упалила јер Тања у продавници свећа каже да тако треба: купити свеће пре или након Литургије. И певала тихо да не угрозим Службу.  И исповедала се, али на страни где је исповест била бржа, и причест. И стално то трчање за обевезама. Онда зовем другарицу да јој кажем да сам видела њеног сина како је певао у хору… И она хајде да се видимо. А ја Дивљакиња, која је одбила дружења већ безброј пута до сада, кажем важи. Утрпавам постан бели пасуљ у себе и мало грожђа. И трчим да се видим са мојом другарицом из Цркве и њеном секом. И онда седимо… Она има прекрасну сестру. И све три сестре имају леп и топао однос. Кажу и мужеви су били као браћа. И син од моје другарице зна где му је место у реду у породичним односима. Свиђа ми се. И тако. Негде око 16 је дошло моје велико дете. И … Схватих да све могу да постигнем без трчања и у миру са собом, који данас нисам нашла све док нисам отишла на вечерњу Службу . И тада рече Отац Влада: Ви Сте одлучили да журите. И, да то је било скоро то, али не само то. Ја сам скоро цео дан у журби провела на такозваном “аутоматском пилоту”, правећи грешке, и чак и то и не увиђајући. И онда се сетих, у себи сам се расправљала са новом управницом наше седмоспратне зграде јер је држала отворена улазна врата зграде а прозоре на степеништу зграде- затворене. Људи су били на одморима, станови празни или су људи у то време радили али ван својих станова. Пуно станара не желели да улазна врата зраде буду  отворена, али се не усуђују да се расправљају. Страшно. Било ми је криво. Била ме је срамота. Јер сам свој дан и своје време покварила размишљајући о туђим манирима. Па ми имамо псе, а пси не воле .. тужно у престоници у XXI веку. Није моје понашање. Онда сам села на степенице Цркве и ћутала. Мир је постао део мене. Било ми је добро и лепо. Радовала сам се спокоју у себи. Хвала. Хвала.

У наредним данима схватих да две девојчице донесу кравље млеко и пастетице за маце. Договориле смо се да сакупимо отпадке од мачје исхране, да не сметамо другима. Оне су седеле крај мауова а ја сам на стази трчала на посао. Лепа и вредна деца. Схватих, такође, да су улични пси дебели и да их хране. И радовала сам се да је свет добро и лепо место. Хвала. Хвала. Хвала јер сам успорила и пронашла унутрашнји мир.

Na konstataciju ženskih klijenata o osećaju nepotpunosti bez partnera, redovno se prisetim duhovito prikazanog obrazovnog sistema u vreme Branislava Nušića. I njegovog dela „Autobiografija“. Deo vezan za matematiku. Govori nešto ovako: 1 je načelik a 0 je načelnikovica pa su 1 i 0 par. 2 je sveštenik a 0 je sveštenikova žena popadija pa su oni par 20. 3 je apotekar a 0 je njegova supruga apotekarica, pa su oni par 30. Tako nekako su sve te žene obeležene u toj matrici sa simbolom za nulu. I tek u sklopu suprugovog zanimanja, i one postaju vidljive.

Interesantno je to da se žena oseti nepotpnom. Da li je to porodični obrazac? Interesantno je da se tražeći samopuzdanje, sagledavamo, nepotpunima.

„ Zvao me ovaj mali od brata. 5 godina.

Njega posebno volim, novembarsko dete kao ja. I pita me da li se bojim u Akva Parku da se vozim na toboganu. Preporucio mi neki Akva Park u Jakovu (laugh).

Kažem bojim se, plakaću.

I kaže on nemoj da se bojiš, ja sam tu, zajedno ćemo, ali moraš da me držiš da ne ispadnem.

Dušica. Podsetio me na mene.

Tako ja čuvam strah i muškima i svima.

Nemoj da se bojiš ja sam tu ali moraš da me drziš (laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh).

(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)“.

Ja: Divno. Toplo. Hvala što ovo delite sa mnom.

„Podsetiću ga. Za 30 godina. Šta je rekao. On sada ni ne razume. (laugh).“

„Dajem vam dozvolu za neki budući citat (laugh) (laugh) (laugh)(laugh).  Pa on je car. Je li moguće da sam toliko detinjasta da je to poenta mojih odnosa … I dete od 5 godina je znalo da sroči.“